Hiljadu i jedan mrak u „Islamskoj državi“ | Politika | DW | 06.02.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Hiljadu i jedan mrak u „Islamskoj državi“

Čak i pravovernim muslimanima postaje previše ono što se propisuje u „Islamskoj državi“. Tu nije samo reč o zabrani alkohola, cigareta, pa čak i konzervi. Ovo su priče izbeglica na putu od od Erbila do Kirkuka.

Katholische Kirche in Mossul Archivbild November 2014

Na ovoj fotografiji iz novembra 2014. je jedna od ulica u centru Mosula. U pozadini je vidljiv crni automobil za znakom IS

Sve razmere tragedije velikih delova Iraka i Sirije možda najbolje mogu da se shvate ako se poslušaju priče saputnika u kombi-taksiju u kurdskom području Iraka, koji vozi putnike od Erbila do Kirkuka. U taksiju, na suvozačevom mestu, sedi korpulentni Marvan. On je za to povlašćeno sedište platio 5.000 iračkih dinara (oko 4,50 evra), znatno više nego putnici nagurani pozadi. A na zadnjim sedištima sedi Jusuf čiji pogled stalno luta kroz prozor. Tamo je i stari Ahmed koji se čini kao da drema, ali se odmah probudi čim mu se učini da će njegov mali unuk da mu sklizne sa krila.

Svi oni putuju iz glavnog grada kurdske autonomne pokrajine u Iraku Erbila, u osamdesetak kilometara udaljen Kirkuk oko kojeg su bogata nalazišta nafte. Sve do juna prošle godine tim gradom je upravljala uprava podređena centralnoj vladi u Bagdadu, ali i tom gradu je pretilo da će ga preuzeti borci „Islamske države“ koji su već okupirali ogromna područja na severu Iraka. Ipak, kurdski vojnici bili su brži pa tako sada oni kontrolišu Kirkuk.

Marvanova priča

Priču počinje Marvan i priznaje da više nije mogao da izdrži u rodnom Mosulu. U početku je nameravao da, nakon što su grad osvojili borci IS, ostane u svojoj kući, iako je u njegovom gradu bilo sve više tih, kako kaže, „mračnih tipova“. „U početku smo verovali da će oni da odu, nakon što su oborili gradsku vlast i naterali je u bekstvo“, kaže Marvan. Upravu grada preuzeli su ljudi koje su građani Mosula poznavali jer su to ionako bili ljudi koji su bili na dužnostima u vremenima Sadama Huseina. Zato i nije bilo naročitog otpora novoj gradskoj vladi takozvane „Islamske države“.

Peschmerga erobern Kirkuk zurück

Borci Pešmerga preuzeli su Kirkuk od IS

Marvan je čak uspeo i da se vrati na radno mesto u gradskoj administraciji gde je ranije radio: „Mislili smo da će sve biti kao pre.“ Nije znao odakle dolazi novac za plate, najvažnije je bilo da su one redovne, što nije bio slučaj nakon pada Sadama Huseina. Generalno, čitav grad je patio zbog večitih svađa i sporova između političkih stranaka u Mosulu, a onda i između Mosula i centralne vlasti u Bagdadu. Povrh toga, tu su bile i stare boljke: korupcija i nepotizam.

„Ljudima je svega bilo dosta“, priča Marvan, i zato su mnogi rado dočekali borce Daesha – kako se na arapskom kaže za takozvanu „Islamsku državu“. Kada je Mosul pao pod njihovu vlast, to je bila velika vest, jer je s njegovih dva miliona stanovnika ipak je reč o trećem po veličini gradu u Iraku. To je bio prvi velegrad koji se našao u vlasti „božjih ratnika“. Tek nakon toga osvojili su i Tikrit, zatim manje gradove u provincijama Salahedin i Dijala, kao i gotovo čitavu iračku provinciju Anbar.

Zabranjene konzerve

Danas taj samozvani kalifat broji više od osam miliona stanovnika na području koje se prostire od zapada Iraka, pa do istoka Sirije. To je oko 230.000 kvadratnih kilometara, otprilike kao čitava Velika Britanija. Iako su morali da odustanu od osvajanja Kobanea ili planina Sinjara, sve su to sitnice u poređenju sa područjem koje je u njihovim rukama.

Marvan je sve donedavno bio jedan od njihovih podanika i kaže da su sve užasne priče o njihovoj vlasti tačne – pa čak i gore nego što se izveštava. Naravno da je svaki alkohol zabranjen, čak i svaka muzika ili pevanje, osim verskih pesama. Ali pre svega je tu stroga podela po polovima i to na svim mestima, a sve žene, čak i devojčice, moraju da budu pokrivene velom. Marvan je i sam Arapin i poslušan je vernik sunitskog islama. U suštini je on imao dobru šansu da pod novim vlastima napravi karijeru. Ali čak je i njemu to slepo poštovanje verskih propisa bilo previše. „To više nije nikakav život“, kaže 46-godišnji Iračanin. Pobegao je zato što verske vođe neprestano uvode sve strožija pravila. Sada je, na primer, čak zabranjena i prodaja konzervi – naravno da ih u vreme Muhameda nije bilo. Zato je njihova upotreba „protivna šerijatu“ i trgovci više ne smeju da prodaju konzerve pasulja, sočiva, voća ili mesnog doručka.

Jusufova priča

Jusuf nemirno sluša iskustva Marvana i kaže nam da se i on upravo vraća iz Mosula. Tačnije rečeno, opet odlazi iz tog grada u kojem je živeo, ali sad je tamo bio samo dva dana. Vrteo se oko kuće u kojoj je ranije živeo i pokušavao da dobije dokumenta kako bi pred državnim službama mogao da dokaže status „unutrašnje izbeglice“. U svoju kuću nije mogao. Tamo sada živi jedan Daesh, službenik 'Islamske države', upozorile su ga komšije.

Svoj posao nije uspeo da obavi, između ostalog i zato što je taj 52-godišnjak Kaldejac, odnosno vernik Kaldejske katoličke crkve. A hrišćani su bili prvi koji su bili proterani iz Mosula kada su došli teroristi „Islamske države“. Sve su im oduzeli – imanje i kuće, novac i nakit, čak su i žene otimane i silovane. Pozivali su ih megafonima da, ili pređu na „pravu veru“, islam, ili da plaćaju džizju, porez za nemuslimansko stanovništvo u muslimanskim zemljama, ili da odu. Većina ih je izabrala ovo poslednje i otišla je iz Mosula.

Nakon hrišćana, našli su druge žrtve

Jusuf nam kaže da u Mosulu gotovo više i da nema hrišćana. To je tužan kraj duge tradicije verske i nacionalne šarolikosti Mosula. Progon onih koji nisu muslimani počeo je već nakon što su Amerikanci i Englezi oborili Sadama Huseina, ali to nije bilo ništa u poređenju sa zločinima „Islamske države“. Kad više nije bilo hrišćana, obrušili su se na Jezide: „I Jezidi su, kao i mi, bili proglašeni nevernicima i od onda su divljač za odstrel.“

Čuo je da su njihove žene prisilno udavane za borce IS i praktično im služe kao ropkinje. Ponašaju se kao varvari, a pljačke i nasilje nad „nevernicima“ su svakodnevnica. Nedavno je više od 200 Jesida pušteno iz Mosula i to tako da su ih iz kamiona izbacili na cestu između Erbila i Kirkuka. Ali sve su to bili starci i bolesnici s kojima ionako nisu znali što da učine.

Peschmerga erobern Kirkuk zurück

U Kirkuku se završava vožnja kombi-taksijem

Ahmedova priča

U zajedničkom taksiju povela se rasprava o tome da li će tzv. „Islamska država“ da potraje. Na Zapadu se zna samo o njihovim zločinima, ali ta tvorevina nastala na ruševinama Sirije i Iraka, ipak je mnogo više od toga. Zato taj fenomen neće samo tako nestati sa svetske pozornice, tim pre što se procenjuje da IS ima više od 100.000 boraca.

Sada se i Ahmed probudio i kaže nam da je on Turkmen iz Tilkefa, što je najseverniji grad koji su osvojili ratnici „Islamske države“, tridesetak kilometara od Dohuka. Kada su Daeshi osvojili njegov grad, on nije bio kod kuće. Jednostavno su zaplenili sve kuće u kojima nikoga nisu našli. Sada mora da plaća stanarinu iako živi u sopstvenoj kući. Stanarine su u čitavom kalifatu iste: 83 dolara nedeljno za stan, a 125 dolara za kuću.

Te „stanarine“ ne ubiru vlasnici kuća i stanova, već uprava „Islamske države“. To važi i za Tilkef, Mosul, ali i za čitavu pokrajinu Anbar. Marvanu je to gotovo smešno: „'Islamska država' uvodi socijalizam!“

Vožnja se završava na kontrolnom punktu prilikom ulaska u grad Kirkuk. Nove izbeglice se evidentiraju, a zatim će ih ispitati i predstavnici kurdske tajne službe. Marvan, Jusuf i Ahmed moraće još jednom da ispričaju čitavu svoju avanturu, odnosno kako su uspeli da prežive u „Božijoj državi“.