Grad legendi, Marksa i vina | Mozaik | DW | 14.09.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Grad legendi, Marksa i vina

Ako se jednog sunčanog jutra probudite u Triru trebalo bi da se zadivite zbog toga što taj grad sebe vidi kao mnogo stariju naseobinu i od Rima, a kamoli od takvih žutokljunih gradova kakvi su Berlin ili Hamburg.

Trir, najstariji grad Nemačke

Trir, najstariji grad Nemačke

Izađete na glavni trg. Nedelja je. Pomalo je prohladno jer unaokolo su brda među kojima reka Mozel probija put prema stotinjak kilometara udaljenom Koblencu da bi se tamo kod Nemačkog ugla ulila u Rajnu. Na trgu je nekoliko kafea u kojima već vlada živost. Ljudi doručkuju, pijuckaju kapućino i ćaskaju. Unaokolo, zgrade i tornjevi deluju bajkovito. Najpre tiho, pa sve glasnije čujemo pesmu.

slavim peharom punim
zavičaj divnog vina
ovde je reka Mozela
Rajnina ćerka fina

Grupa sedokosih bećara – dame i gospoda – njih desetak na centru trga stoje naslonjeni na tezgu kružnog štanda. Čovek iza tezge im pruža tečnost boje zejtina u posebno lepim, karakterističnim vinskim čašama koje podsećaju na pehare.

Moja saputnica zastaje, fascinirana. Prvi put je u Triru. Za nju su Nemci ozbiljni ljudi koji samo rade ili planiraju šta će da rade. Zato stvarno nije očekivala da oko pola jedanaest pre podne, nedeljom, vidi ove ljude kako su zaseli da uz mozelski rizling skladno zapevaju pesmu koja slavi „reku u večno mladom ruhu“  i vino sa njenih padina kao „tečno zlato“.

Centralni trg u Triru

Centralni trg u Triru

Posle nekoliko dana boravka ovde uveriće se u to da je ova prastara vinska kultura jedinstvena u svetu. Ljudi u lokalima dobro jedu, ali apsolutno sva vina koja dođu na sto imaju buke koji u mirisima seže od dinje do oraha, od slatkogorkog do trpkovoćnog.

U vinskim lokalima nema muzike. Ljudi su posvećeni vinu i jedni drugima. Žamor razgovora je lekovit, jer taj koloplet glasova natopljen jednim od najboljih vina na svetu ima u osnovni svog tonaliteta – životnu radost. Vinopije su u Nemačkoj, kao i drugde u svetu, naprosto vedriji ljudi od onih koji tamane žestinu ili pivo.

Na glavnom trgu

Odoleli smo iskušenju da se pridružimo raspevanim seniorima i seli smo u bašticu obližnjeg lokala naspram glavne fontane. „Petrov bunar“ je nazvan po svecu zaštitniku grada. Izgrađen je 1595, rukom kipara i kamenoresca Hansa Ruprehta Hofmana.

Šestougaono korito okuplja četiri kardinalne vrline: Justicija, pravednost, je sa mačem i vagom. Fortitudo, snaga, je predstavljena sa slomljenim stubom. Temperancija, umerenost, sa vinom i vodom. Sapijencija, mudrost, sa ogledalom i zmijom. Naravno, tu su i mnoge druge dekorativne figure, a na vrhu nad svim tim bdi Sveti Petar.

Iza nas je „Štajpe“ bela gotska četvorospratnica iz 1430. Pogled nam lagano i sa uživanjem kruži preko renesansnih, baroknih, klasicističkih fasada. Povrh fontane diže se toranj Crkve Svetog Gangolfa.

Legenda kaže da je Gangolf bio burgundski vitez u doba kralja Pipina. Navodno je saznao da ga žena vara sa popom. Zahtevao je da Bog odluči da li žena laže kada poriče krivicu i naredio joj da stavi ruku u izvorsku vodu. Kada je izvukla ruku, koža je bila spržena. Izgleda da je u sedmom veku ta veština otkrivanja prevare uz nebesku pomoć bila koliko-toliko pouzdana.

Gangolf oprosti ženi, čak joj prepiše pola imanja, ali su razdvojili postelje. Popa je proterao iz kraljevstva. Ali pop se uz pomoć ljubavnice vratio i ubio Gangolfa na spavanju. Na njegovom grobu su se počela dešavati čuda. Kada je to čula žena rekla je zajedljivo: „Gangolf ume da čini čuda kao što moje dupe ume da peva.“ Nije trebalo to da kaže jer bi od tada svakog petka, na dan u nedelji kada je njen muž ubijen, njena pozadina nesnošljivo „pevala“ po celi dan.

Na trgu su i zgrade sa ukrštenim fasadnim gredama koje nemačkim gradovima daju starinski šarm.

Jevreji su nekoliko stotina godina bili u Triru kod kuće. Preživeli su nekoliko pogroma. Proterani su 1349. pa je njihov kvart opusteo. Danas se sa glavnog trga može videti prolaz koji se zove „Jevrejski sokak“ kao svedok davno iščezlog života.

Jevrejski sokak

Jevrejski sokak

Rimski koreni i asirska saga

Trir su osnovali Rimljani. Nazvali su ga Avgustus Trevorum. Čak je sa velikom verovatnoćom poznat i tačan datum osnivanja – treći mart 16. godine pre Hrista. Dakle, prevod rimskog naziva bi bio „Avgustov grad Trevera“.

Znamo da je Avgust rimski car, ali Treveri? To je keltsko pleme koje je prihvatilo rimsku vlast. Cezar je u svojim „Zapisima o Galskom ratu“ istakao njihovu jahačku veštinu. Jezički stručnjaci pak kažu da je ime ovog plemena na starokeltskom moglo da znači naprosto „Skeledžije“ – putnici preko vode, koji su se zaustavili na obali Mozela.

Od istorije je kao i uvek zavodljivija legenda. Navodno je osnivač grada bio princ Trebeta, sin asirskog kralja Nina – kojeg opet mnogi poistovećuju sa bilbijskim Nimrodom – i jedne vavilonske kraljice. Kada je kralj doveo novu ženu, čuvenu Semiramidu, Trebeta je dobio maćehu koja će ga posle očeve smrti proterati na zapad. Mora da je Semiramida bila užasna maćeha jer Trebeta bežeći iz Ninive nije stao sve do današnjeg Trira. Beše to, prema legendi, više od dve hiljade godina pre Hrista.

Ne znam kako je Trebeta prevalio rastojanje od  iračkog Mosula, tadašnje Ninive, do Trira. Mora da se dobro umorio nakon pređenih 4.235,6 kilometara koje pokazuje Gugl. Izabrao je sjajno mesto da stane i ostane. Na  „Crvenoj kući“ u Triru na latinskom je 1684. godine uklesan zapis: „Trir je stajao hiljadu i trista godina pre Rima. Neka i dalje stoji i neka se raduje večnom miru.“

Trirska hodočašća

U Bazilici Svetog Matije u Triru se navodno nalazi jedini apostolski grob severno od Alpa. Matija je Isusov učenik koji je kao apostol zamenio Judu posle njegove izdaje i samoubistva. Zato ga nekada zovu „trinaesti apostol“. Istorija nije sigurna gde je umro i gde mu je grob, ali hrišćansko predanje kaže da je umro kao mučenik u Jerusalimu – kamenovali su ga.

Otkud onda njegov grob u Triru? Jelana, majka rimskog cara Konstantina Velikog, navodno je pronašla njegov grob u Palestini i poverila njegove posmrtne ostatke na čuvanje Agriciju Trirskom, jednom od prvih biskupa sa ove strane Alpa. Ovo je još jedna jaka i stara priča koja gradu daje mogućnost da se pozove na nju kada se u prospektima za turiste tvrdi da je Trir „najstariji grad Nemačke“.

U svakom slučaju, ako se u sunčano jutro probudite u Triru, kao ja, znaćete da bi trebalo da ste zadivljeni činjenicom da ste se obreli na mestu koje smatra da je mnogo starije i od Rima, a kamoli od takvih žutokljunih gradova kakvi su Berlin, Hamburg ili Minhen.

Apoteka stara osam vekova

Apoteka stara osam vekova

Prođete li gradskim trgom naićićete sigurno i na „Apoteku lav“ – na njoj piše jasno kao dan: „Najstarija apoteka Nemačke. 1241“. Prošetate li nešto dalje po živom širem centru naići ćete na Modnu kuću „Marks“. To je ovde obično prezime. Kao što je u nekim drugim krajevima normalno da salamu kupite u mesari „Niče“, a polovna kola kupite od čoveka koji se preziva Vagner.

San o promeni sveta

Ali nekoliko koraka dalje u ulici Brückenstrasse na broju 10 postoji zaista razlog da se Trir proglasi izvorištem svetskog trenda. Radi se o rodnoj kući Karla Marksa. Generacije jugoslovenskih učenika znale su za Trir samo zato jer je bradati mladohegelijanac rođen u ovom gradu 1818.

Gradonačelnik Trira je doduše socijaldemokrata, ali nisam siguran da bi sebe nazvao marksistom. Na ovogodišnjim gradskim izborima najveći broj poslanika su dobili Zeleni.

Kinezi tragom socijalističke ideje dolaze ovamo u grupama, kao lososi koji uzvodno krenu ka izvoru. Sigurno su začuđeni lepom građanskom kućom u kojoj je odrastao mali Karl. Ni traga od siromaštva i potlačenosti.

Rodna kuća Karla Marksa je magnet za Kineze

Rodna kuća Karla Marksa je magnet za Kineze

Marks je snagom intelekta hteo da pobedi eksploatatorski kapitalizam. Tamo gde je njegova ideja zalutala na stranputicu, gde su je ščepali vulgarni marksisti, dešavale su se strašne i mučne stvari. Ali tamo gde je pokazala moć transformacije kao recimo u Skandinaviji, uspela je da civilizuje neprijatelja i stvori svet dostojniji čoveka.

Ovolika popularnost Marksove rodne kuće donosi dobit gradu. Možda je razlog banalan: Lakše je posetiti muzej nego pročitati „Kapital“. Kako god, Trir se odavno izmirio sa svojim „bludnim sinom“, pa prodaje razglednice sa njegovim likom i ubire profit na osnovu monopolskog posedovanja njegove rodne kuće. Tako kapitalizam svoju izvornu negaciju pretvara u inovaciju, a potom u dobit.

Kameni znakovi vremena

Preteške su ovo misli za ovako lep grad. U kojem postoji takva gustina prastarih građevina da je nejasno odakle početi. Trir je bio jedan od glavnih gradova Rimskog carstva u kojem je, pre nego što je osnovao Carigrad, stolovao niko drugi nego Nišlija Konstantin Veliki. To se vidi po reprezentativnim građevinama iz tog vremena.

„Konstantinova bazilika“ je u stvari bila velika aula za prijeme. Tu su i „Carske terme“, amfiteatar i mnogi drugi svedoci rimske slave. Grad je u četvrtom veku imao stotinjak hiljada stanovnika i time je bio najveći grad severno od Alpa. Mnoge današnje evropske metropole su u poređenju sa ovim gradom bile prave palanke. Među njima su tadašnja Lutecija koju danas nazivaju Pariz ili Londinium, u čijem latinskom imenu je lako prepoznati London.

Ipak je „Porta Nigra“ najveći rimski znak na mapi grada. Mnogi turisti koji se slikaju kraj glomazne kapije grada ne znaju da je ona u stvari nezavršena. Rimljani su je započeli za vreme cara Marka Aurelija, ali su je zbog preusmeravanja novca u hitnije stvari, ostavili nedovršenom. Ko bi rekao da će skoro dva milenijuma kasnije ova promašena investicija biti profitabilni magnet za turiste iz celog sveta.

Porta Nigra

Porta Nigra

Postoji i jedna lepa priča o ovoj gradskoj kapiji. Vizantijski monah Simeon, koji je krajem 10. veka rođen kao Grk pod arapskom vlašću u sicilijanskoj Sirakuzi, a Boga pronašao u Carigradu, posle raznih pustolovina, među kojima je i posao ličnog pratioca trirskog biskupa u Svetu zemlju, skrasio se u kuli Porte Nigre, gde je pet godina proveo u meditaciji i molitvi.

Simeon je pre toga na putovanjima prevalio 25.000 kilometara. Govorio je grčki, aramejski, egipatski, arapski i romanske dijalekte. Po predanju, pre smrti se zazidao u istočnu kulu rimskog zdanja.

Vredi videti i Crkvu Svetog Petra, ona je najstarija katedrala u Nemačkoj, pa je i trirska biskupija, logično, najstarija u zemlji.

Burna istorija, idilična sadašnjost

Međutim, nije sve išlo glatko u istoriji grada. Na razdelnici epoha, kada propada Rimsko carstvo, a Franci još nisu izrasli do državnosti grad je više puta paljen i pljačkan. Kroz grad su jurcale razne vojske, od germanskih ratnika, preko Huna i Vikinga, te raznih soldateski u Tridesetogodišnjem ratu. Tadašnji posetioci nisu imali nameru da se dive lepoti grada već da je zatuku.

Ipak, grad se uvek iznova oporavljao. U poslednjih nekoliko vekova je trirska regija granično područje u kojem se ukrštaju ambicije Pariza i Berlina. Francuska i nemačka vlast su se smenjivale. Dvadeset godina francuske okupacije za vreme Francuske revolucije, potom pruska vlast, ponovna francuska okupacija nakon Prvog svetskog rata sve do 1930. U gradu je posle Drugog svetskog rata do 1999. živelo 30 000 Francuza, pripadnika francuskih trupa i njihovih porodica.

Nacisti uz propagandnu pompu obnavljaju univerzitet 1936. – on je osnovan 1473. da bi ga ukinuo Napoleon. Posle Drugog svetskog rata Trir postaje značajan univerzitetski centar. Dvadesetak hiljada studenata  na 110.000 stanovnika daje gradu mladalačku sliku.

Petnaestak kilometara od centra je inostranstvo – iza granice počinje Luksemburg.

Mozelsko zlato

Ali vratimo se vinu. Već za ručak u lepoj vinskoj bašti nisam mu odoleo. Predveče je na reci čak i jedna klasična pivnica imala debelu vinsku kartu. Sećam se da sam devedesetih, kada sam prvi put došao u ovaj grad, više slučajno zabasao u jednu od najstarijih kafana u Triru. Ona se nalazi u delu grada koje se zove Olevig – jer su na potoku koji tuda protiče prvi hrišćani obavljali čin miropomazanja, pa su prvo potok, a onda i kraj dobili ime po nemačkom nazivu za ulje.

Vino sa Mozela

Vino sa Mozela

Na roštiljskoj rešetki iznad žara usred stare odaje u etno stilu samo za mene cvrčala je šnicla. Konobar je preporučio belo vino iz strmog vinograda koji se video kroz prozor. Prineo sam čašu ustima, miris grožđa i bostana mi je oduzeo dah. Probao sam zlatni, polusuvi rizling. Posle prvog gutljaja znao sam da sam pronašao prijatelja do kraja života.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android