Goražde: Medvedi i lisice kao domaće životinje | Mozaik | DW | 16.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Reportaža

Goražde: Medvedi i lisice kao domaće životinje

Vahid, njegova slabovida supruga Fatima i majka Sevda, starica od 80 godina, jedini su stanovnici nekada velikog sela na 1.200 metara nadmorske visine.

Sevda Poturak

Sevda Poturak

Priča Vahida Poturka iz sela Dražmilo udaljenog dvadesetak kilometara od centra Goražda samo je jedna od brojnih koja svedoči o masovnom egzodusu stanovništva i gašenju sela u gradovima na istoku Bosne i Hercegovine. Vahid, njegova slabovida supruga Fatima i majka Sevda, starica od 80 godina, jedini su stanovnici u nekada velikom selu na 1.200 metara nadmorske visine.

„Dražmilo je sedamdesetih godina imalo više od 40 cura za udaju, a danas, kako volim reći, nema ni 15 ovaca. Sve je odselilo odavde, a starina pomrla i bojim se da nakon nas više niko neće živeti ovde", priseća se sa setom nekadašnjih vremena Vahid Poturak.

Medved i lisica oko kuća

Porodica Poturak preživljava od 120 KM (60 evra) mesečnih primanja koliko Sevda dobija od Centra za socijalni rad kao naknadu za tuđu negu i pomoć. Vahid se bavi stočarstvom i poljoprivredom. Kokoške više ne drži jer kaže da je lisica ovde postala „domaća životinja".

Vahid Poturak

Vahid Poturak

„Dok su kuće bile pune ljudi, nisi mogao videti divlju životinju, a sad kako nema nikog, one paradiraju normalno po selu. Neretko vidim medveda iznad kuće, lisica je tu redovno, a čak sam video i vuka. Čoveku drago i kad njih vidi jer ovde baš nema `živa roba`", kroz smeh priča Vahid.

Sevda Poturak se u selo Dražmilo udala 1962. godine. Ceo život je provela tu i kaže da se seća boljih vremena, igranki i druženja.

„Bilo mi je fino dok je bilo žena. Kada je većina pomrla ili otišla sve se promenilo. Nema ti ko doći, nemaš skim progovoriti. Da mi nije sina i snahe zaboravila bih pričati", kaže osamdesetogodišnja starica.

Novi dom zamenio je dotrajalu ćerpićaru

Da nije sve tako crno za jedinu porodicu u selu prošle godine pobrinuo se humanitarac iz Sarajeva koji nije želeo da otkriva identitet već je donirao materijal, angažovao firme i sagradio im novi dom, pa su konačno oronulu kuću od ćerpića zamenili uslovnim prostorima.

„Da mi nije napravljena nova kuća ja danas verovatno ne bih bila živa. Koliko god ložiš u ćerpićaru nisi je mogao zagrijati, bila je puna vlage i prošle godine pod snegom jedan dio kuće se urušio,” kaže Sevda.

Putokaz do Vahidove kuće

Putokaz do Vahidove kuće

I pored teške životne sudbine Vahid Poturak ne namerava odseliti iz Dražmila. Zdravlje ga dobro služi i nikada za šest decenija života nije posetio doktora. Život na selu je borba i zbog toga sela izumiru.

„Bojim se da za 10 ili 20 godina ovde niko neće živeti. Nemam dece koja bi mogla barem održavati imanje i kuću. Posle nas sve će verovatno zarasti u šiblje, a Dražmilo će se samo u pričama spominjati kao mesto u kojem se nekada živelo", zaključuje Vahid.

Projekt "Bh. selo”

Goražde je jedna od devet opština u kojim će Unija za održivi povratak i integracije u BiH implementirati projekat "Bosanskohercegovačko selo”. Projekat je pokrenut u cilju smanjenja broja odlazaka građana iz BiH. 

Predsednica Unije za održivi povratak i integracije u BiH Mirhunisa Zukić je prilikom predstavljanja projekta početkom Novembra rekla da je "turizam grana privrede koja je budućnost BiH”. Ona veruje da je ovo projekt budućnosti, jer se od prirode i priodnih bogatstava zaista može živeti u BiH.

"Ovaj projekt je zamišljen tako da sve ide po EU standardima, jer smo imali priliku da vidimo kako to rade u Srbiji i Hrvatskoj. Shvatili smo da se naši ljudi mogu baviti ruralnim turizmom", izjavila je Zukićeva.

Gornje Bratinje deli sudbinu sela Dražmilo

Nije Dražmilo jedino selo u okolini Goražda kojem preti nestanak. Donedavno je Hamed bio jedini stanovnik sela Gornje Bratinje. Supruga mu je umrla 2014, a sin jedinac otišao u Ameriku dve godine ranije. Većinu radnog veka proveo je u Sarajevu, a radio je i izvan granica naše zemlje. Sav zarađeni novac ulagao je u kuću u rodnom selu i na kraju je ostao sam da živi.

Pogledajte video 02:58

Pusta sela s one strane Skadarskog jezera

„Nekada je Gornje Bratinje imalo petnaest kuća, a u svakoj kući su bila po tri – četiri člana, bilo dece, učenika, a danas u selu nema nikog. Ja puno hodam i po okolnim selima, i ništa nije bolje jer i gde ima poneko u nekoj kući to je uglavnom starina. Sigurno polovina kuća je sa samo jednim članom i to je neki starac ili starica koji ne mogu ni do praga doći. Najveći problem je što ovde nema dece, područne škole su zatvorene. Ja volim reći da je ovde proces iseljavanja završen. Možda iseljava po drugim selima i gradovima, ali ovde nema ko iseliti", kaže Hamed Abaz koji se isključivo bavi poljoprivredom.

Hamed Abaz sa suprugom

Hamed Abaz sa suprugom

Hamed je nakon smrti supruge pet godina živeo sam u kući i selu, zabrinut da ne zaboravi i pričati jer danima, kako kaže "niko ne prođe kroz selo, a kamoli da svrati na kafu”. To ga nije demotivisalo da nastavi da radi i stvara, da kuću pretvori u "vilu”, a imanje u pravi ranč na kojem drži krave, ovce, kokoške, pčele, a veliki je i poljoprivredni proizvođač.

Hamed nije optimističan kada je u pitanju budućnost sela Gornje Bratinje. „Ja dok sam živ i dok mogu,obrađivaću zemlju, uzgajati stoku i garantujem da svako ko samo četiri sata dnevno radi može solidno živeti na selu. Problem je što ljudi neće da rade, misle da se u gradovima ili kad odu na zapad `pare beru sa grane`. Ovde ostavljaju prazne kuće, pusta imanja i odlaze. Što se mene tiče do kraja života ću biti ovde. Šta će biti posle mene ne znam ali nisam optimističan”, zaključuje Hamed.

Muharem Ramović najveći farmer u okolini

Nije Hamed jedini primer da se od sopstvenog rada na selu može živeti. Muharem Ramović iz sela Smolj, udaljenom 22 kilometara od Goražda, najveći je farmer u Bosansko – podrinjskom kantonu sa više od 400 ovaca i 100 koza. Sa suprugom i sinom školarcem živi u selu, dok ćerka studira u Sarajevu.

„Nekada je u selo Smolj dolazio autobus u dve smene po decu i vozio ih u školu u Berič, a potom ih vraćao kućama. Tada je škola u Beriču imala i po 600 učenika. Ovo danas je katastrofa. Moj sin jedini odavde iz sela ide u Berič, a škola ukupno ima 30 đaka", kaže Ramović.

Pored porodice Ramović u selu Smolj su samo još tri porodice i svi žive od svog rada.

„Život na selu je težak, puno radim jer samo odlučio da se ozbiljno bavim stočarstvom i poljoprivredom. Ja ću ostati da živim na selu, a deca neka izaberu svoj put”, zaključuje Ramović.

Hamed Abaz u štali

Hamed Abaz u štali

Prema popisu iz 2013. godine u Goraždu je živelo više od 20.000 stanovnika, od toga u ruralnim područima njih oko 3000. Šest godina kasnije, iako nema tačnih podataka, vidljivo je golim okom da ljudi iz sela masovno odlaze u nadi za boljim životom.

Prema zvaničnim podacima Sektora za administraciju MUP-a BPK Goražde samo za 11 meseci ove godine boravište u Goraždu je odavilo 330 lica. Iako ne postoji tačna statistika pretpostavlja se da je broj onih koji su otišli iz seoskih područja daleko veći.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama