Gasovod kao ćorsokak | Politika | DW | 20.11.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Gasovod kao ćorsokak

Pompezno slavlje Erdogana i Putina zbog završetka dela Turskog toka je preuranjeno – barem za Ruse. Oni nemaju pojma kako će tom rutom prodati gas zapadnom Balkanu i EU i da li će im se to isplatiti, piše Andrej Gurkov.

Političari u mnogim zemljama vladaju majstorskom veštinom da pompezno predstave završetak infrastrukturnih projekata koji su zapravo nedovršeni. Rusija u tome ima iskustvo još iz sovjetskih vremena, a ni Turskoj zanat nije stran. Nedavno je predsednik Redžep Tajip Erdogan uz fanfare otvorio novi istanbulski aerodrom, iako će on tek u januaru biti spreman u punom obimu.

Sada su Erdogan i njegov ruski kolega Vladimir Putin postavili novi rekord u ovoj disciplini. U ponedeljak su u Istanbulu učestvovali na svečanoj ceremoniji posvećenoj završetku postavljanja podmorske deonice gasovoda Turski tok.

Prema planu taj gasovod treba da proradi krajem 2019. godine – dakle tek za godinu dana! Jer na turskom kopnu još fali kompletna infrastruktura koja bi transportovala gas od Crnog mora nadalje.

Na nemačkom se to zove Richtfest – običaj da se proslavi grubi završetak radova na kući ili zgradi, dok se još vidi nemalterisana cigla, a nema ni crepa. Svečanost u Istanbulu bila je upravo to: dvojica inače veoma zauzetih kormilara svojih država nalaze vremena da slave postavljanje ražnja dok je zec još u šumi.

Očiti su njihovi motivi da proizvedu medijsku oluju: Erdoganov ekspanzivni privredni model ljulja se iz temelja, turska lira je u slobodnom padu, inflacija sa 25 odsto ide ka katastrofi. Turskom predsedniku stoga dobro dođe svaki ekonomski i spoljnopolitički uspeh.

To važi i za ruskog predsednika, posebno jer se Turski tok – pored gasovoda Severni tok 2 kroz Baltičko more – broji u omiljene Putinove projekte. Dva gasovoda slede jedan cilj: da okončaju ili makar žestoko smanje tranzit gasa kroz buntovnu Ukrajinu i to do kraja 2019. godine. Jer baš tada ističe aktuelni tranzitni ugovor Moskve i Kijeva.

Poludržavni ruski Gazprom ne žali para kako bi ostvario taj cilj. Tako je na ruskoj teritoriji postavljeno dvostruko više cevi nego što je zapravo potrebno jer je najpre bio planiran sasvim drugi gasovod kroz Crno more – Južni tok sa četiri kraka i godišnjim kapacitetom od 63 milijarde kubnih metara gasa.

Južni tok je trebalo da prenosi gas direktno ka Bugarskoj, a odatle (između ostalog i kroz Srbiju) do ostalih zemalja Evropske unije. Ali projekat nije bio u skladu sa pravilima evropskog energetskog tržišta i imao je uticajne protivnike u Sjedinjenim Državama. Umesto da pregovara i nađe kompromis, Putin je 2014. naprosto otkazao posao i, nakon sastanka sa Erdoganom, naredio da se četiri kraka preusmere ka Turskoj.

Infografik Karte TurkStream EN

U nekom trenutku je turskom predsedniku to ipak bilo previše ruskog gasa – da li se bojao prevelike zavisnosti od Moskve? – te je gasovod sveden na dva kraka. Lukavi Erdogan je uz to dobio popust na cenu gasa. Tako je ionako basnoslovno skupi poduhvat Gazproma postao projekat koji jedva da može biti isplativ.

Pa ni to nije kraj rupama u ruskoj računici. Jer od dva projektovana kraka samo jedan sa kapacitetom od 15,75 milijardi kubika godišnje ima definitivnog kupca – turski državni koncern Botas koji će tim gasom snabdevati evropski deo zemlje. Mnogo godina je taj region opskrbljivan dugim putem preko Ukrajine, Moldavije, Rumunije i Bugarske, a sada će ganc nove cevi dovoditi gas direktno od proizvođača. Bez rizika i taksi za tranzit.

Time je Turska, ekonomski gledano, dobitnik ovog projekta i Erdogan ima svaki razlog da se u Istanbulu busa u prsa. Za razliku od Vladimira Putina. Jer drugi krak koji treba da transportuje gas u Evropsku uniju i da makar malo podigne rentabilnost gasovoda mogao bi da se ispostavi kao ćorsokak.

Naime još uvek nije jasno kako će gas sa obala Crnog mora doći u EU. Gazprom je krajem 2014. i početkom 2015. gotovo u vidu ultimatuma tražio da evropski partneri sami izgrade priključke kroz Grčku pa do Italije. Ali od toga za sada nema ništa.

Jedina alternativa koja ostaje Gazpromu i njegovom patronu Putinu jeste da se gas dovodi u Bugarsku, a onda kroz postojeće ili neke nove gasovode dalje u pravcu Rumunije, Mađarske, Austrije i/ili Srbije i zapadnog Balkana.

Drugim rečima, Moskva sada, posle četiri godine i mnogo milijardi, mora da počne baš tamo gde je zastala sa Južnim tokom. Zato međunarodni mediji ne bi trebalo da dozvole da ih zaslepi PR priredba u Istanbulu i da nekritički javljaju da „gas kroz Turski tok već sledeće godine stiže i u Evropsku uniju“.

Još ništa nije gotovo. Zemljama juga Evrope, doduše, dobro bi došli i ruski gas i tranzitne takse. Ali sa Moskvom tek treba ispregovarati pod kojim uslovima i kojim rutama sprovesti gas. Nema sumnje da u tim pregovorima EU ima jače karte.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM