„Etnička podela teritorije ne rešava problem“ | Politika | DW | 08.08.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

intervju

„Etnička podela teritorije ne rešava problem“

Podela Kosova ili razmena teritorija mogu da vode nasilnoj razmeni stanovništva kao devedesetih, kaže za DW politikološkinja Jelena Krstić iz Fonda za humanitarno pravo. To bi, dodaje, bio poraz građanskog principa.

default

Severna Mitrovica

DW: Fond za humanitarno pravo je stao iza otvorenog pisma Federiki Mogerini koje potpisuje četrdesetak organizacija civilnog društva iz Srbije i sa Kosova, a gde se protivite podeli Kosova ili eventualnoj razmeni teritorija. Zašto je baš to problem za vas premda ne znamo da li je scenario zbilja na stolu?

Jelena Krstić: Taj scenario nas je to podsetio na period koji je vodio ka ratovima devedesetih kada su se neke političke inicijative fokusirale na stvaranje država po etničkom principu. Stoga se bojimo da ovo može voditi istim rezultatima, a to su nasilne ili nevoljne razmene teritorija i stanovništva. Setimo se razmene stanovništva koje je živelo u Vojvodini i Hrvatskoj. S jedne strane se plašimo da to može dovesti do novih nestabilnosti između Srbije i Kosova, ali i u celom regionu. Sa druge strane to ukazuje na, po nama, principijelno pogrešan pristup rešavanju problema. To je rešavanje problema sa aspekta nacionalizma, umesto da se problem rešava dijalogom ili međusobnim razumevanjem.

Zašto problem ne može da se reši mirno, dijalogom? Zašto mislite da je nemoguća mirna razmena teritorija?

Ne znam da li je moguće postići apsolutnu saglasnost svih koji žive na tim teritorijama. Da li oni žele da žive u nekoj drugoj državi ili na nekoj drugoj teritoriji? Uvek možemo razgovarati o većini koja možda želi i manjini koja ne želi. Šta ćemo sa tom manjinom? To nije građanski način.

Zar građanski princip nije potpuno poražen – država se raspala po etničkim linijama, Republika Srpska je napravljena po etničkim linijama i Kosovo je tako otcepljeno. Zar nije licemerno tražiti od ljudi na severu Kosova ili u Preševskoj dolini da ostanu u njima mrskim tvorevinama?

Mi želimo da postanemo članica EU i težimo ka tome. Obavezali smo na sprovođenje niza teških i skupih reformi. Rešeni smo da ih sprovedemo kako bismo postali članica te zajednice evropskih država koje su sve redom građanske države, koje počivaju na zaštiti ljudskih prava, vladavini prava, multikulturalnosti, interakciji i saradnji, a ne podelama.

A nismo li principe etničke države naučili upravo od Evropljana?

Jeste, nakon toga što su se oni međusobno sukobili u Drugom svetskom ratu za koji znamo kako se završio. One su odlučile da nadograde etnički princip širim povezivanjem u zajednicu koja bi okupljala više različitih naroda i opcija, stremljenja, ideja, inicijativa. To je naša vizija modernog društva u Srbiji i na Kosovu. Fond za humanitarno pravo smatra da je u interesu Srbije da ne ide kroz podelu na priznanje jer i ako pristanemo na podelu, moraćemo da priznamo to neko Kosovo. Zašto ne priznanje, pa saradnja? U interesu je Srbije da Kosovo bude članica UN i drugih međunarodnih organizacija. Samo na taj način će Srbija biti u stanju da osigura da interese Srba koji žive na Kosovu.

Jelena Krstić

Jelena Krstić

Veoma je zvučno kada otvoreno pismo Federiki Mogerini potpiše četrdesetak različitih organizacija iz Srbije i sa Kosova. Iz formulacije tog pisma se vidi da vi smatrate Kosovo državom. Koliko to pomaže ukoliko želite da budete ozbiljno shvaćeni u široj javnosti?

Pre svega moramo pretpostaviti da postoji sloboda mišljenja i različitih uverenja, da naše ideje mogu da se razmenjuju i sukobljavaju na argumentovanim osnovama. Možda možemo govoriti o nekom stepenu hrabrosti te građanske opcije koja prepoznaje stanje na terenu i moralni osnov tog stanja, gde smo mi praktično izgubili sve ratove koje smo vodili, a zvanično ih nismo vodili. Sve se završilo sa Kosovom gde smo imali veliku upletenost naše vojske i policije u pokušaju da očistimo Kosovo od Albanaca, ubijanjem ili proterivanjem. To je iza sebe ostavilo preko 13.500 hiljada žrtava, a za 1.850 se još uvek traga. Sa takvim teretom mislim da nemamo ni moralnu ni političku težinu da zahtevamo ponovnu reintegraciju tog dela u naše granice, da ponovo bude deo nečega što smo pokušali nasilno da zadržimo.

Zar onda vice versa pogromi nad Srbima na Kosovu ne oduzimaju moralnu osnovu Prištini da zahteva da sever Kosova bude pod njenom kontrolom?

Sever Kosova bi trebalo da bude pod kontrolom Prištine i kosovskih zakona, a ne pod kontrolom Srbije kao što je sada slučaj. Često se daje prioritet ljudi koji žive u delu sa većinskim srpskim stanovništvom u odnosu da Srbe koji ne žive na severu Kosova. Oni verovatno muče veliku muku u životu u tako etnički podeljenoj zajednici.

Vi na jednom mestu navodite da ljudi iz Srbije i sa Kosova masovno odlaze. Da li to deluje kao neko nadmetanje političara za teritoriju koja praktično ostaje prazna? Sad smo imali godišnjicu Oluje, pa ponekad neko ukaže da ta bivša Krajina zvrji prazna i da sve to ima malo smisla kada ljudi odlaze daleko trbuhom za kruhom.

To mi deluje kao još jedan od načina na koji mi pristupamo problemima – stvaramo probleme koje zatim želimo da rešavamo, umesto da se fokusiramo na one koji realno postoje. Umesto da imamo zreo politički odnos između Srbije i Kosova, te pođemo od stanja na terenu, uspostavimo mehanizme saradnje koji će omogućiti lagodniji život i Albancima u Srbiji i Srbima na Kosovu, mi stvaramo nova potencijalna žarišta. Podela teritorije je verovatno veoma kompleksan proces koji zahteva veliku infrastrukturu, angažovanje, energiju i novac – a opet se gro problema neće rešiti. Neće se rešiti zato što odnosi između država nisu rešeni.

Naše je uverenje, a to sadrži i ovo pismo, da se na takvom osnovu ne može uspostaviti stabilne odnose, ako nema političke rešenosti da se prevaziđe teško nasleđe sukoba. Da mi jedni drugima priznamo naše učešće u ratu, šta smo skrivili i za šta smo sve odgovorni. Da to prate konkretna dela koja će se fokusirati na suđenje počiniocima, priznanje žrtava i pronalazak nestalih osoba. To je put koji može da utre stazu ka mirnoj budućnosti gde ćemo živeti jedni sa drugima a ne jedni pored drugih.

Kakav je položaj civilnog društva u Srbiji i na Kosovu? Da li apel čuju oni koji bi trebalo da ga čuju?

Sigurno da čuju oni kojima je upućen. U utorak je predsednik Srbije reagovao na ovo pismo. Sigurna sam da dopire i do Evropske unije zato što su oni primarno zainteresovani za rešavanje problema. Smatram da smo neretko mi iz civilnog društva u situaciji da se naši nalazi selektivno uvažavaju. Uvažava se ono što je političko podobno u tom trenutku, a ono što nije se odbacuje ili čuva za neku drugu priliku. Ali pristup definitivno treba da bude drugačiji, da budemo shvaćeni kao sagovornici koji mogu da pomognu rešavanju problema, a ne da odmognu.

*Politikološkinja Jelena Krstić, 1978, je deo Izvršnog tima Fonda za humanitarno pravo. Posebno se bavi pitanjima tranzicione pravde i evropskim integracijama Srbije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama