Dan nezavisnosti ili Dan katastrofe? | Mozaik | DW | 14.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Dan nezavisnosti ili Dan katastrofe?

Istog dana kada Izraelci proslavljaju 68. godišnjicu nezavisnosti, Palestinci obeležavaju Nakbu – Dan katastrofe. Procenjuje se da je oko 700.000 Palestinaca moralo da napusti teritorije na kojima su živeli.

Kada Izrael bude proslavljao 68-godišnjicu nezavisnosti, mnogi građani izaći će na ulice da uživaju u vatrometu. Oni će slaviti i roštiljati, bez obzira na novi talas nasilja koji ne prestaje već osam meseci i koji je 28 Izraelaca i više od 200 Palestinaca koštao života.

Međutim, Dan nezavisnosti – Jom Hacmaut – kada se u Izraelu održavaju slavlja i svečanosti, za Palestince je Dan katastrofe – Nakba – jer je na taj dan uspostavljena država Izrael i to uglavnom na okupiranoj palestinskoj zemlji. Iako brojke variraju, procenjuje se da je oko 700.000 Palestinaca tokom izraelsko-arapskog rata 1948. godine – kojeg Izraelci nazivaju ratom za nezavisnost – silom izmešteno ili moralo da napusti teritorije na kojima su živeli. Nastanili su se u drugim arapskim zemljama kao što je Jordan ili su okupirali druge teritorije poput Pojasa Gaze ili Zapadne obale.

Ove godine, kao i svih prethodnih, Izrael je zatvorio sve kontrolne tačke i prelaze na Zapadnoj obali, stavivši vojsku u najviši stepen pripravnosti. Petnaestog maja Palestinci će izaći na ulice kako bi protestovali zbog sve većeg vojnog prisustva Izraela u naseljima na Zapadnoj obali, na koje oni gledaju kao na okupaciju, koja je njihovu braću i sestre odvela u katastrofu.

„Ja proučavam ovaj dan od malena“, kaže Ala Daraghme, 24-godišnji Palestinac i student iz Ramale. „Baka mi je stalno pričala o ulicama Haife, njenog rodnog grada na severu Izraela. Govorila mi je kako bi volela da me jednoga dana povede tamo“, priča Ala.

Priznati dva viđenja (dvije istine)

Proslava Dana nezavisnosti pada u Izraelu dan nakon tradicionalnog Sećanja na pale vojnike. Reč je o oko 23.000 jevrejskih vojnika, koji su od 1860. pa do danas dali svoj život za odbranu Izraela.

„Dan nezavisnosti je za mene veoma važan, iako se tokom godina mnogo toga promenilo“, kaže Noa Grinberg, studentkinja psihologije iz Tel Aviva. „Moje bake i dedovi, i sa majčine i sa očeve strane, preživeli su holokaust i kada pogledam baku koja je još živa, odjednom osetim koliko je važno to što imamo svoju državi, bez obzira na sve probleme.“

Prošle godine više izraelskih bioskopa odbilo je da prikaže igrane i dokumentarne filmove o palestinskoj Nakbi u kojima se oštro kritikuje Izrael. „Mislim da bi takvi filmovi trebalo da budu prikazani. Ako smo sigurni u svoju istinu, zašto ne bismo pustili druge da kažu svoju? Moguće je da nijedna ni druga strana ne laže. Pa to ne može biti jednostavnije. Dan koji mi slavimo, za njih je nesreća i katastrofa i ne bi trebalo da se bojimo da to priznamo“, kaže izraelska studentkinja.

Ausschwitz-Birkenau Erinnerungsmarsch

„Dan koji mi slavimo, za njih je nesreća i katastrofa i ne bi trebalo da se bojimo da to priznamo“

Mnogi u Izraelu se s tim ne slažu i smatraju da ni državne institucije, niti druga zvanična tela, pa ni državni mediji ne bi trebalo da aludiraju i da Dan nezavisnosti povezuju sa katastrofom. „Nemam kontrolu nad tim šta Palestinci slave u Nablusu, Ramali ili Gazi“, kaže Ron, član Udruženja studenata na jednom od najvećih univerziteta u Izraelu, koji je želeo da ostane anoniman i dodaje: „Ali mislim da aktivnosti koje dovode u pitanje egzistenciju Izraela nisu nešto što bi Izrael trebalo da finansira“.

„Nakba je za mene svakodnevna pojava“, kaže mladi Palestinac Ala Daraghme. „Osećam se kao u zatvoru. Ne mogu da se krećem slobodno, stalno moram da pazim. Čak ne mogu ni da posetim mesta u kojima su rođene moji preci. Bojim se čak i da izađem iz Ramale i sretnem izraelske doseljenike na putu.“

Ruralno arapsko stanovništvo plaća cenu“

Mlađe generacije Izraelaca i Palestinaca nisu doduše bile rođene kada je Izrael osnovao svoju državu, ali čini se kao da značaj ili posledice toga stalno nose u svojim glavama.

„Ne mislim da moramo da se izvinjavamo što živimo ovde“, kaže Ron. „Činjenica da smo živi i da živimo u svojoj zemlji sama po sebi je čudo. Ne želim da se služim klišeima i potežem holokaust kao džoker, ali to se nije događalo tako davno i ko zna šta bi se sve još desilo da mi ovde nismo izgradili svoju zemlju.“

Proteklih godina, mnogi arapski mladići koji studiraju na izraelskim univerzitetima, kao i levo-orijentisani izraelski aktivisti, otvoreno su izražavali želju za obeležavanjem Nakbe. Takvi zahtevi su uglavnom, bili odbijani.

Israel Palästinenser steigen auf die Mauer zwischen Abu Dis und Jerusalem

„Aktivnosti koje dovode u pitanje egzistenciju Izraela nisu nešto što bi Izrael trebalo da finansira“

Prošle godine izbili su nemiri kada je grupa izraelskih i arapskih studenata demonstrirala na Univerzitetu u Tel Avivu, tražeći da se im se dozvoli obeležavanje Nakbe. Dva studenta su čak uhapšena, ali su posle puštena na slobodu.

Arapsko-izraelski političar Ajman Odeh rekao je da se može raspravljati o događajima koji su se desili 1948. i 1949. godine, ali da je ljudski nemoguće tvrditi da ruralno arapsko stanovništvo nije platilo najveću cenu. Njihova sela su razorena, oni su proterani sa svojih ognjišta, a nova država im nije dozvolila povratak. To se zove Nakba – katastrofa koju su doživeli ti ljudi i mi želimo da se prizna ta nepravda

„Želeo bih da svi jednog dana možemo da živimo u jednoj državi“, kaže Ala Daraghme. „To je i moja želja“, dodaje Ron.

DW.COM