„Berlin je mnogo istočnije od Zagreba“

DW: Život umetnika, pisca i glumice, u Vašem nagrađenom „Ljubavnom romanu“ je težak, gorak i teskoban. Koliko je to Vaš život kao žene koja je odlučila da živi od pisanja i za njega?

Ivana Sajko: Ovo je zapravo bio prvi roman u koji sam ušla bez pripreme koju obično radim za sve što pišem. Obično prethodno puno istražujem i koristim dokumente i izvore koji nisu književni. Jedan od razloga za to – iako ne jedini – bio je šok koji sam doživela kad sam se našla sama s detetom i shvatila da više ne mogu da živim život koji sam do tada živela, s puno putovanja, nužnih da bi se uopšte moglo preživeti kao slobodan umetnik, da ne kažemo umetnica, iz male zemlje kao što je Hrvatska, koja piše na malom jeziku kao što je hrvatski. Tada sam prvi put pomislila da možda više neću moći da pišem, barem ne na neko vreme, odnosno, da ću morati radikalno da promenim život. Mislim da je ta panika ostala upisana u tekst koji sam radila. On nije biografija, ali dobro znam o čemu sam pisala.

Zamenili ste Hrvatsku za Nemačku, život na relaciji Pula-Zagreb za život u Berlinu. Pritom ste u Hrvatskoj bili uspešna i priznata dramatičarka, predavali ste na Dramskoj akademiji. Zašto ste sve to ostavili?

Ja sam zapravo uvek bila jednom nogom van Hrvatske – pre nego što se pre sedam godina rodio moj sin. Stalno sam nekako pokušavala da odem, ali mi se, dok sam bila sama, činilo da to i nije baš potrebno, jer sam dobro izlazila na kraj s tom dinamikom da malo idem, pa se malo vraćam. A onda me opet taj osećaj panike naveo na odluku da se sa svojim sinom Ivom ne vratim u Hrvatsku, jer nisam htela da on prolazi kroz gomilu frustracija kroz koje prolaze deca u današnjoj Hrvatskoj i njihovi roditelji – od obrazovanja do kasnije perspektive. Ja sam odrasla u Hrvatskoj i imam puno prekrasnih prijatelja tamo, ali imam osećaj da društvo u kojem smo mi odrasli više nije društvo u kojem danas deca odrastaju. Prošli smo taj grozni rat i ja ne želim da mi dete odrasta u društvu koje ni nakon više decenija zapravo o njemu još ne može normalno da se govori, koje još uvek nije u stanju da pređe preko raznih mitova i predrasuda i koje je zasićeno mržnjom i frustracijama, neznanjem, ignorancijom.

Koliko se Vaš život u Berlinu razlikuje od života u Hrvatskoj?

Pre svega se razlikuje u tome što je Berlin jako veliki grad. Moj krug poznanstava u njemu je doduše počeo da se širi još 2006. kad mi je u izdanju berlinskog izdavala ovde izašla prva knjiga. No, bez obzira na tu mrežu poznanstava, ovde postoji mnogo više mogućnosti za rad. Imam osećaj da su pozicije iz kojih ovde radim produktivnije i vidljivije nego pozicije koje sam imala u Hrvatskoj. Nedavno sam napisala tekst za list „Cajt“ o problemima oko ratifikacije Istanbulske konvencije u Hrvatskoj i taj tekst je pročitalo 88.000 ljudi. I ja sam pomislila: koja je to razlika! Kakav je to super osećaj kad imaš takve platforme na kojima možeš da radiš i podstakneš neke diskusije, a ne kad radiš i pišeš nešto za 20 ljudi koji misle isto kao i ti.

Šta Vam najviše nedostaje?

More.

Vaše glavno oruđe je jezik, a živite u zemlji u kojoj se govori jezikom koji nije Vaš. Koliko Vam to teško pada?

Ja sam već veoma često bila u situacijama u kojima nisam razumela šta ljudi oko mene pričaju. I to ima i dobre i loše strane. Ja, naravno, pokušavam da učim nemački, i kolikogod je to frustrirajuće, s druge strane je i prekrasno iskustvo, jer ti se otvaraju vrata jednog jezika koji ja sigurno neću nikada ni približno dobro govoriti kao hrvatski. Ali ja sam vezana za hrvatski kao jezik umetnosti, kao umetnički materijal, a ne kao neku vrstu identiteta. Ja sa svojim dečkom govorim engleski, jer je on Holanđanin. On, pak, s mojim sinom priča nemački, a moj sin i ja, naravno, govorimo hrvatski – i svi potpuno dobro funkcionišemo. Moj sin, recimo, još ne zna da čita, pa kada radimo neke male zadatke, pripreme za školu, onda mu ih ja čitam na nemačkom, ali ne razumem to što čitam, a on razume šta mu čitam, ali ne zna da čita. Ja jako volim hrvatski, jer je to prekrasan jezik, jezik poezije, može jako dobro da se oblikuje, krati, sažima, što se s nekim drugim jezicima ne može. Vrlo je precizan, ali on mi nije toliko važan kao sredstvo komunikacije ili izraz identiteta.

Kada Vas Vaši nemački prijatelji pitaju kakva je zemlja iz koje dolazite, kako je živeti u njoj, što im kažete?

Moram reći da se vrlo često suočavam s predrasudama o Hrvatskoj, o hrvatskoj prošlosti, o politici u Hrvatskoj. To su skoro uvek neke crno-bele predstave. Čak i u intelektualnim krugovima ljudi vrlo malo znaju o tome šta je bio socijalizam u Hrvatskoj, kakav je to jezik, kakva je to kultura. Zapravo se često suočavam s neznanjem i neinteresovanjem ljudi koji su odrasli na Zapadu da taj ceo jugoistočni blok malo bolje analiziraju. Oni sve trpaju u istu košaru. Ja, recimo, volim da ih upozorim da je Berlin mnogo istočnije od Zagreba. Ali ono što veoma volim da naglašavam – kada se govori o politici u Hrvatskoj tokom devedesetih i danas – da postoji i jedna druga Hrvatska koja nije reprezentirana današnjom vladom. Da je Hrvatska – bez obzira što još muči muku s nekim građanskim pravima – u odnosu na druge zemlje Balkana jako, jako, jako mnogo napravila. I da smo mi u Hrvatskoj odrastali i da živimo na način da ne puštamo da se stvari naprosto događaju. I da ljudi u Hrvatskoj, ali i na prostoru cele bivše Jugoslavije, imaju usađeni poriv da rade na sopstvenom društvu.

U Berlinu živite već dve godine, i pre ste imali poslovne veze s Nemačkom, Vaše drame su izvođene u ovoj zemlji. Kako vidite Nemačku? Da li se Vaša slika nje promenila od kada je poznajete „iznutra“?

Da, promenila se, bolje rečeno produbila. Jedno je doći negde, raditi i otići, a drugo uključiti se u sistem, plaćati penziono i zdravstveno osiguranje, kuburiti s birokratijom koja je suviše velika. Život u Nemačkoj je dobio mnogo minusa, ali i mnogo pluseva za koje nisam znala da postoje. Nemačka je prevelika i suviše kompleksna da bi mogla da se svede samo na dobro ili loše, ali čini mi se da sam ovdje postala svesna bitnosti kojom Nemačka gleda danas na svoje mesto u Evropi – od onoga što se piše u novinama, do onoga što ljudi govore. Svest o istorijskom trenutku ovde je mnogo veća nego u Hrvatskoj i u drugim zemljama tzv. evropske margine, koje realno nemaju ni tu finansijsku moć, niti političko mesto da bi mogle da izazovu neke velike promene.

Vi ste se i u svojim proznim i u svojim dramskim delima oduvek bavili temama koje bole – i na globalnom i na ličnom nivou. Šta Vas najviše boli kada danas gledate ono što se događa u Evropi i svetu?

Dve stvari. Prvo, ono to što činimo našoj planeti, odnosno to što smo joj uradili. To je takva strašna destrukcija, koja nam naprosto pokazuje koliko malo razuma i vizije imamo mi kao ljudi u odnosu na planetu na kojoj živimo i druge vrste koje isto tako imaju pravo da na njoj žive. To je nešto što me zastrašuje. A druga stvar koja me izuzetno boli jesu ovi ratovi i ovaj pakao kojim je Evropa okružena – od Libije, do Sirije i preko. Mislim da to svaka osoba koja je iole normalna mora doživljava kao ogroman teret, jednu strašnu gorčinu. I da mora da ima osećaj griže savesti. To je ogroman poraz civilizacije. I naprosto me ostavlja njemom.

Nedavno sam o Vama razgovarala s jednom kritičarkom koja veoma dobro poznaje Vaš spisateljski opus i ona mi je rekla: „Za mene će Ivana uvek ostati pre svega dramatičarka.“ Vaše drame su nagrađivane, prevođene i izvođene širom sveta, s njima ste se probili na međunarodnu scenu. Sada ste nagrađeni za prozu. Postoji li forma u kojoj se osećate „kao kod kuće“?

Više se osećam „kod kuće“ u pozorištu i pozorište je mesto iz koga izvire i proza koju pišem. Jer kad pišem, jako često „pišem naglas“, jer me interesuje muzički kvalitet teksta, a on je važan u formama koje su čujne, koje se izvode na pozornici ili u poeziji. Pozorište je mesto iz koga sve crpim – i kada pišem druge forme. Ono me naučilo i ekonomiji: veoma puno sažimam, jako malo opisujem. Pišem o stanjima, ali ne opisujem prostore, jer je to za mene kao dramskog pisca irelevantno, pa onda to primenjujem i kad pišem prozu. Mislim da ću uvek pre svega biti dramski autor.

Nagrada koju ste dobili nije samo ogromno priznanje, ona ima i svoju finansijsku vrednost. Dvadeset hiljada evra je za pisce koji žive od inače prilično skromnih honorara zaista prilična svota novca. Vaš kolega Edo Popović je u šali na Fejsbuku komentariao da baš pravi novi krov i da bi mu dobro došla pozajmica. Da li će ova nagrada da završi u kućnom budžetu iz koga se finansira svakodnevni život ili ćete sebi da priuštite neki luksuz, recimo, neko egzotično putovanje?

Pisanje je samo po sebi luksuz, jer treba platiti vreme u kojem se piše. Ova nagrada će otići u to vreme. Ja ću njome da platim vreme da mogu da završim tekstove na kojima radim. Ali imati luksuz da možeš da radiš na sebi je veći luksuz od putovanja. Ova nagrada će otići na život – u dugove i nekih godinu dana rada na drami koju moram da završim.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android