1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Aleksandar Bugarin: Na Ibru ćuprija

3. januar 2020.

U okviru DW-projekta „Generacija 99“ mladi studenti novinarstva iz Beograda, Novog Sada i Prištine imali su priliku da se upoznaju, da razgovaraju i da nešto zajedno urade u Mitrovici. Ovo su utisci Aleksandra Bugarina.

https://p.dw.com/p/3VfBa
Foto: DW

Posle dugo vremena vidim brda i planine. Nebo se, za razliku od Vojvodine, u daljini ne spaja sa tlom. Kroz gustu šumu proviri tek po koji vrh neke bogomolje. Kuće su raštrkane po obodima planina, što je tipična stvar za ove predele. Tako bih opisao krajolike Kosova, sporne južne pokrajine Republike Srbije. Tamo sam otišao bez nekih nada ili očekivanja, odmahujući glavom stereotipima koji važe za tzv. Šiptare ili kosovske Albance. Kroz život uvek najviše verujem svojim očima i nisam hteo da sudim narodu čije ljude nisam upoznao.

Priština je za mene bila prijatno iznenađenje. Glavni grad Kosova gaji duh evropskog grada, to je definitivno istina. Moderna gradnja u kombinaciji sa onim što je ostalo od bivše zajedničke države daje gradu neku ličnost, posebnost reklo bi se. Grad sija i kompletno je okićen u duhu novogodišnjih i božićnih praznika, dok su na glavnom trgu postavljene kućice i stolovi gde se narod okuplja kako bi se opustio I popio kuvano vino ili pojeo domaće kobasice.

Činjenica jeste da grad nikad ne spava, klubovi su okupljalište raznih ljudi koji kroz par pića zaborave na probleme, mržnju, pa i na taj čuveni rat i samo se vesele. Narodna muzika Kosova budi tzv. sevdah u slušaocu, ali I po zvuku podseća na čuvene sarajevske sevdalinke.

U okviru obilaska smo posetili Severnu Mitrovicu i Južnu Mitrovicu. Kroz celu priču, od posete zamenika gradonačelnika Južne Mitrovice, preko sastanka sa šefom policije, pa sve do odlaska u severni deo Mitrovice, kroz priču se provlači čuveni lajtmotiv mosta, koji predstavlja jedinu konekciju između dva naroda koja i dalje gaje kulturu sećanja koja ih vuče nazad i stavlja veto na njihovu saradnju.

Most – spona dva naroda

Jedan most deli dva sveta, Južnu Mitrovicu koja je nalik Prištini, slika evropskog grada u čijem centru su američki lanci brze hrane, radnje i slično, i Severnu Mitrovicu, koja više gaji kulturu srpskog naroda i više podseća na Niš, Beograd ili Kragujevac.

Od prvog dana slušam o tom mostu. O tome kako je osećaj užasan kad kročiš na njega, kako ti se ledi krv u žilama kad prelaziš preko njega. Međutim, ja taj osećaj nisam imao. Prešao sam ga bez ikakve tegobe, bez imalo straha i ne veličam sebe ovim, već tvrdim da ljudi hiperbolišu taj most. I svuda oko mene ljudi su prelazili most bez ikakvih vidljivih problema i tegoba.

Taj most predstavlja jedinu sponu između dva naroda, jedini način da sarađuju i pokušaju da pređu preko onoga što je bilo. Igrom slučaja je moja grupa imala priliku da razgovara s ljudima i začuđujuće, ali očekivano je da nisu baš srećni što nekad moraju da pređu most. I opet se u krug vrti priča oko mosta.

Jedino što mi je palo na pamet jeste, šta bi bilo da tog mosta nema? Da li bi svi bili srećni ili bi im ipak bilo čudno što ih od prvih komšija deli jedna ćuprija? To je pitanje koje me muči otkad sam se vratio u Srbiju. Činjenica jeste da je svuda svakodnevnica ista. Ljudi ne kukaju, ne žale se, već žive svoj život. I nije im lako, kao što nikom nije lako. Tek kad odete negde shvatite koliko mediji manipulišu i udaraju na emocije narodu koji Kosovo ne da ni po koju cenu.

-pročitejte još: Liza Sadiku: Suviše smo mladi da bismo mrzeli

Vreme je za dogovor

Kosovo u očima našeg naroda ne treba da bude Severna Mitrovica, već srpski narod koji živi tamo i način na koji mu se može pomoći. Albanci u našim očima ne treba da budu neprijatelji, već spona sa Evropom. Činjenica jeste da su nam oni jedni od prvih komšija. Umesto što njihovi i naši zvaničnici vode rat rečima, bolje da nađu zajednički jezik, kompromis, način da nijedna strana ne izvuče deblji kraj. Vreme je da se Beograd i Priština dogovore.

Deo pripadnika starije, konzervativne populacije oba naroda i dalje neguje duh prošlosti i ne može da se pomiri s onim što se desilo i to pokušava da prenese na nas mlade, al to nije naš problem. Mi treba da učimo jednog dana našu decu da ne mrze, da ne gledaju ljude kao Srbe i Albance već kao ljude. Nije bitno da li si Srbin ili Albanac, bitno je da si čovek. Majka mi je čitav život govorila da ne postoji dobar i loš narod, postoji samo dobri I loši ljudi. Tek sada shvatam tu rečenicu.

Tekst studenta novinarstva Aleksandra Bugarina deo je serijala u okviru projekta „Generacija 99". Narednih dana objavićemo i ostale tekstove sa utiscima studenata iz Beograda, Novog Sada i Prištine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android