1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Kontrola pasoša po dolasku na Tegel
Kontrola pasoša po dolasku na TegelFoto: Carsten Koall/dpa/picture alliance
Društvo

Šatori na aerodromskoj pisti: Berlin prepun izbeglica

19. novembar 2022.

Na bivšem berlinskom aerodromu Tegel je prvi prihvatni centar za izbeglice. Ali, neki došljaci iz Ukrajine tamo ostaju duže nego što treba – jer naprosto drugde nema mesta. Glavni grad Nemačke improvizuje kako zna i ume.

https://p.dw.com/p/4Jm6m

Deca jurcaju uz vrisku i smeh po terminalu C bivšeg berlinskog aerodroma Tegel. Jednoj devojčici u đonovima patika svetlucaju lampice. Dečak kruži na trotinetu, a njegov drug pokušava da skoči na kašikar kojim uniformisani radnici raznose kartonske kutije.

Odrasli pak u bivšoj aerodromskoj zgradi ostaju potpuno tihi. Neki sede pored utičnice i gledaju u ekran pametnog telefona priključenog u struju. Drugi sede za nekim od brojnih stolova i jedu. Najtiši su očito oni koji su tek došli i sa prtljagom u rukama čekaju da ih registruju.

U bivšoj aerodromskoj zgradi je prvo prihvatilište za potražioce azila i ukrajinske ratne izbeglice.

„Imamo 600 mesta za potražioce azila, i ovde na terminalu C dodatnih 1.600 mesta za Ukrajince – ali sva mesta su uglavnom zauzeta”, kaže Detlef Cvojdžinski iz Nemačkog crvenog krsta.

Stolovi za ručavanje u aerodromskoj hali
Stolovi za ručavanje u aerodromskoj haliFoto: LISI NIESNER/REUTERS

Dve improvizovane smeštajne jedinice za po 400 ljudi su podignute napolju, na aerodromskoj pisti. Generatori brundaju i upumpavaju topao vazduh u unutrašnjost šatora.

Unutra je slično kao u terminalskom smeštaju. Paravanski zidovi formiraju niše u kojima su kreveti na sprat. Jedan saradnik Nemačkog crvenog krsta zamolio nas je da ne fotografišemo. „Nemojte da slikate ni one sušilice napolju“, kaže. Dodaje da ljudi tu ionako nemaju privatnost.

Kućni ljubimci su poželjni

Humanitarne organizacije čine mnogo da izbeglicama olakšaju boravak. Postoji soba sa odećom, brojni su ljudi kojima se izbeglice mogu obratiti, prevodioci, medicinski radnici koji nude medicinski i psihološki tretman i jedno mesto gde se organizovano čuvaju deca.

Detlef  Cvojdžinski kaže da svakodnevno pristiže oko 40 pasa, mačaka i drugih kućnih ljubimaca. „I njih dodatno zbrinjavamo“, dodaje on.

Predviđeno je da prvo prihvatilište zbrine izbeglice dva do tri dana. Ali u međuvremenu je to osam dana pa i više. U Berlinskim prihvatilištima za izbeglice trenutno čeka 3.000 ljudi da ih premeste u neki regularni smeštaj. Taj broj se povećava.

Pokrajinska kancelarija za izbeglice trenutno „nije u stanju da odgovarajućom brzinom podmiri izuzetno brzo rastuće potrebe“ podnosilaca zahteva za azil i ukrajinskih izbeglica, stoji u dopisu kojim je berlinska senatorka za integraciju Katja Kiping pokušala da alarmira javnost.

Ona kaže da nema dovoljno smeštajnih kapaciteta za izbeglice posle prvih prihvatilišta. Kao privremeno rešenje je planirano još 10.000 mesta u montažnim halama i šatorima. Neki od tih objekata će biti dodatno podignuti na tegelskoj aerodromskoj pisti.

Pri tom je najveći broj ukrajinskih izbeglica već u privatnom smeštaju. Od 85.000 koliko ih je u Berlinu registrovano, samo 3.000 živi u državnom smeštaju. Gradske vlasti su time više nego zadovoljne, mada je sve više i onih izbeglica, koje se obraćaju prihvatilištima jer ne žele više da budu teret svojim domaćinima.

Dve nedelje su postale osam meseci

I Ana Bobrakova je sa svoja dva sina dugo bila u privatnom smeštaju. Njih troje su iz Donbasa. Pobegli su u Kijev 2014, kada je u Donbasu izbio rat. Osam godina kasnije, rat ih je sustigao.

Na železničkoj stanici u Berlinu dobili su ponudu od volontera da ih smeste kod sebe. Osam meseci su živeli u dnevnoj sobi jedne porodice. „Veoma smo zahvalni, ali bilo je krajnje vreme da odemo“, rekla je Ana. „Na rastanku smo svi bili tužni i plakali smo.“

Sada Ukrajinka sa sinovima živi u hotelskoj sobi koju plaća pokrajina Berlin. Ali tamo je prepuštena samoj sebi, život nije jednostavan, jer joj je još uvek potrebna podrška u svakodnevnici zbog nepoznavanja jezika.

Pristizanje izbeglica iz Ukrajine u Berlin
Pristizanje izbeglica iz Ukrajine u BerlinFoto: Hannibal Hanschke/Getty Images

U berlinskoj zajednici evangelističkih vernika okupljenih oko Markove crkve, Ana je pronašla pomoć. Članovi zajednice su do sad smestili preko stotinu izbeglica.

U prostorijama zajednice su izloženi prospekti sa informacijama za izbeglice, postoje magacini sa odećom i hranom. U tri kuhinjske prostorije može da se kuva.

U ovoj zajednici je Ukrajinka Viktorija Čumak (41) živela šest meseci. Stalno se nadala da će da se vrati u svoje mesto južno od Odese. Na put je krenulo njih četvoro, ali na granici je dvadesetogodišnja ćerka rekla da ne želi da napusti svoju zemlju.

„Morala sam da se odlučim između mog četrnaestogodišnjeg sina i teško hendikepirane majke sa jedne i ćerke sa druge strane“, kaže Viktorija dok joj je na licu vidljiva patnja koja je od tada prati.

Svaki dan strahuje za život svoje ćerke. „Ima boljih i gorih dana. Danas je loš dan jer je u Ukrajini opet bilo mnogo raketnih napada“, priča ova žena sa suzama u očima. Ona se još uvek nada da će ćerka doći u Berlin.

U isto vreme se njen sin tako dobro snašao u Nemačkoj, da bi ona mogla da zamisli da ostane tu, a i njena majka ne želi nazad u razorenu zemlju.

Ovakva razmišljanja su moguća jer su njih troje pronašli sopstveni stan. Aleksandar Veber koji se u evangelističkoj zajednici brine o izbeglicama kaže da je to stvarno izuzetak. „To je jedini stan za socijalno ugrožene koji smo od početaka rata mogli da dodelimo.“

Teško podnošljivi užasi

Veber od početka dobrovoljno pomaže. On je rođen u Sovjetskom Savezu i živi od 1990. u Nemačkoj. „Kao Rus po rođenju osećam se posebno pogođenim i želim da dokažem da to što Kremlj priča nije tačno“, obrazlaže on svoj angažman.

I Veberova žena, Viktorija Abakumosvski, misli isto: „Kod kuće me pritiskaju moja četiri zida, pa je bolje da budem ovde, vodim kurseve nemačkog, slušam naše goste, uzmem ih za ruku i plačem sa njima.“

Aleksandar Veber i Viktorija Abakumovski pomažu izbeglicama
Aleksandar Veber i Viktorija Abakumovski pomažu izbeglicamaFoto: Sabine Kinkartz/DW

Ko pobegne iz Ukrajine, sa sobom ponese svoje traume. U zajednici pokušavaju da im pomognu razgovorima. Ni za pomoćnike to nije jednostavno. „Mnogo razgovaramo i jedni sa drugima“, kaže Aleksandar Veber.

Ponekad je užas nepodnošljiv. „Jednom je ovamo ušla žena, videlo se da joj nije dobro. Bila je bleda, najpre nije htela da govori“, priča Veber. „Saznali smo da se uputila u Ukrajinu i da joj je potrebna odeća za četiri osobe.“

Na pitanje da li joj je potrebna muška ili ženska odeća i u kojoj veličini, ona je rekla da je svejedno. Naposletku se ispostavilo da su joj Rusi ubili četvoro članova porodice i da su otkriveni goli u masovnoj grobnici. „Žena je pošla u Ukrajinu da bi obukla mrtva tela i sahranila ih.“

Nemačka – nema više mesta za izbeglice

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi
Preskoči sledeću sekciju Srodne teme