1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Film

Želimir Žilnik: U Nemačkoj sam zbilja kao kod kuće

22. novembar 2023.

Želimir Žilnik, jedan od najpoznatijih režisera Jugoslavije, gostovao je u Berlinu na festivalu „Lost – You Go Slavia“. Tamo se sa njim susrela novinarka DW Begzada Kilian.

https://p.dw.com/p/4ZGUJ
Želimir Žilnik u Teatru Maksim Gorki u Berlinu, novembar 2023.
Želimir Žilnik u Teatru Maksim Gorki u Berlinu, novembar 2023.Foto: Begzada Kilian/DW

Svaki put se, kaže, iznova raduje susretima s berlinskom publikom. I zahvalan je, dodaje, što su ga Šermin Langhof i Oliver Frljić, selektori festivala „Lost – You Go Slavia“ pozorišta Maksim Gorki, pozvali u Berlin na projekciju njegovog filma „Tvrđava Evropa“. Ta dokumentarna drama o sudbini jedne izbegličke porodice na graničnom području između Mađarske, Slovenije i Hrvatske, snimljena je 2000. godine, ali je aktuelna i danas.

Želimir Žilnik ima 82 godine, a u svojoj već skoro šest decenija dugoj karijeri, snimio je šezdesetak filmova, mahom dokumentarnih drama: „Ja druge filmove sebi ne mogu da priuštim, jer nemam nikakvu finansijsku podršku kojekakvih ministarstava kulture. To su, dakle, mahom filmovi koje radimo u privatnim produkcijama, novim filmskim tehnologijama, koje srećom ne koštaju mnogo. Ne treba nam više kao pre desetine kilometara skupe Kodak filmske trake. To su delimično i koprodukcije nas filmskih radnika s područja cele bivše Jugoslavije.“

Šta je Miloš Forman tražio od Žilnika i Makavejeva?

Želimir Žilnik rođen je 1942. u Nišu. Roditelji su mu bili ilegalci, koji su sklopili jedan od prvih partizanskih brakova. Majka Milica Šuvaković streljana je u logoru na beogradskom Crvenom krstu. Oca, Konrada Žilnika, Slovenca, ubili su četnici u Nišu 1944. godine.

Odrasta kod dede i babe u Novom Sadu gde studira pravo. Ljubav prema umetnosti nasledio je od ujaka Milenka Šuvakovića koji je bio pozorišni reditelj i umetnički direktor Sterijinog pozorja.

Mladi Žilnik vodi novosadski Forum mladih preko kojeg upoznaje Dušana Makavejeva i s kojim biva pozvan i u Muzej moderne umetnosti u Njujork: „To je zaista bilo neverovatno vreme. Jugoslovenska kinematografija je tamo već bila na jako dobrom glasu. Čuveni režiser, Miloš Forman, Čeh, molio nas je da ga uključimo u našu grupu. Tamo smo upoznali i Endija Vorhola. Jedan od najvećih svetskih režisera, Elija Kazan, Makavejevu je rekao da je on u stvari Ilija Kazan i da je kao dete iz Makedonije došao u Ameriku“, seća se Žilnik.

Njegovi prvi profesionalni dokumentarni filmovi, „Žurnal o omladini na selu, zimi“, „Pioniri maleni mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“ i „Nezaposleni ljudi“, postižu veliki uspeh na Beogradskom festivalu kratkog igranog, animiranog i dokumentarnog filma. Zajedno s Makavejevim, Žikom Pavlovićem, Sašom Petrovićem i Lordanom Zafranovićem, postaje jedan od najznačajnijih režisera takozvanog „crnog talasa“ u jugoslovenskoj kinematografiji u drugoj polovini šezdesetih, koji je imao kritičan stav prema tadašnjem komunističkom poretku.

„Šta radite ovde – morate na binu, dobili ste Zlatnog medveda“

Studentske demonstracije 1968. i okupacija Čehoslovačke, nakon „Praškog proleća“, upravo su tema Žilnikovog prvog igranog filma „Rani radovi“ (1969). Groteska o kontrastu između mladih protagonista koji se drže marksističkih principa i onih drugih koji žive u ruralnim delovima Vojvodine, dobija Zlatnog medveda na Berlinalu. Žilniku je tada tek 27 godina.

„Ja nisam verovao da imam ikakve šanse. Te godine su u zvaničnoj konkurenciji bili filmovi Luisa Bunjuela i Žan Lik Godara. Baš sam sedeo sa Danijelom Kon Benditom kad dođe neki predstavnik žirija Berlinala i reče mi: ’Žilnik, šta Vi radite ovde? Morate za pola sata na binu, dobili ste Zlatnog medveda.’ Naravno, mislio sam da se šali“, priča Žilnik.

Berlinale 1969: Želimir Žilnik dobija Zlatnog medveda za film „Rani radovi“
Berlinale 1969: Želimir Žilnik dobija Zlatnog medveda za film „Rani radovi“Foto: picture-alliance/dpa

Želeo je da snimi i nastavak „Ranih radova“ pod naslovom „Kapital“, koji je trebalo da bude inspirisan Marksovim delom. Postao je, međutim, meta zvaničnih osuda u Jugoslaviji i isključen je iz Društva filmskih radnika. Film „Rani radovi“ je zabranjen, a odobren je za javno prikazivanje u Jugoslaviji tek 1982, dve godine posle Titove smrti.

Gastarbajter snima filmove o gastarbajterima

Početkom sedamdesetih Žilnik odlazi u emigraciju u Nemačku. „Izgubio sam posao, a imao sam malo dete. Morao sam otići trbuhom za kruhom.“

Snima sedam kratkih filmova, kao i dugometražni igrani film „Raj“ (1976). Ti filmovi su među prvima tretirali temu gastarbajtera u Nemačkoj.

„To mi je bilo veoma inspirativno i interesantno. Ti filmovi se i dan-danas prikazuju na različitim retrospektivama i simpozijumima, posebno u Nemačkoj, ali i drugde, što me veoma raduje“, kaže Žilnik.

Povratak

Krajem sedamdesetih se vraća u Jugoslaviju i počinje da režira filmove i doku-drame za TV Beograd i TV Novi Sad. Neki od njih nagrađivani su na televizijskim festivalima u zemlji i inostranstvu. „Na televiziji imate daleko više publike nego u bioskopima, tako da nisam bio nesrećan“, kaže.

Osamdesetih godina, filmovima kao što su „Druga generacija“ ili „Kako se kalio čelik“ tematizuje nagoveštaj političkih i socijalnih promena u tadašnjoj Jugoslaviji. Veliki pažnju javnosti izazvao je kasnije i film „Tito po drugi put među Srbima“ (1994).

I za te filmove dobija nagrade na domaćim festivalima, a film „Dupe od mermera“ dobija specijalnu nagradu „Teddy Bear“ na Berlinalu 1995.

Teme 21. veka

Problemi u zemljama centralne i istočne Evrope, a naročito problemi izbeglištva i migracija na granici sa Evropskom unijom, Žilniku su inspiracija za tematski ciklus u kojem snima filmove „Kenedi se vraća kući“ (2003), „Gde je Kenedi bio dve godine“ (2005), „Evropa preko plota“ (2005), „Destinacija Serbistan“ (2015), i „Najlepša zemlja na svetu“ (2018).

Njegova dela se u različitim retrospektivama danas prikazuju u čitavom svetu, pa i u Nemačkoj.

„U Nemačkoj sam zbilja kao kod kuće. Dobio sam ovde još nekoliko nagrada na festivalima u Vizbadenu, Kotbusu, Minhenu. Moji radovi su ušli u kolekcije inostranih art-galerija i muzeja savremene umetnosti“, priča Žilnik.

Ponosan je, kaže, i na saradnju s različitim produkcijskim firmama na području bivše Jugoslavije. „Imam jako puno prijatelja na tom području. To je moje kulturno područje. Rado sam na filmskom festivalu u Sarajevu, na raznim gostovanjima u Zagrebu, Ljubljani ili Skoplju. Rado prenosim i svoje znanje mladima u okviru filmskih radionica za studente“, dodaje čuveni režiser.

A kad planira novi film? „Uskoro, no ne pitajte me kad tačno. Ideja imam dovoljno. Nadam se da ću imati i dovoljno vremena da ih ostvarim.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.