Škole u Nemačkoj – maltretiranje u učionicama

Ima i onih dana kada je nemačkoj ministarki prosvete sve potaman. Na primer onda kada se dodeljuju godišnje nagrade najboljim nastavnicima, a ministarka Betina Štark-Vacinger ima tu čast da održi govor dobitnicima Nemačke učiteljske nagrade. To su, na primer, nastavnik matematike koji, kako kažu njegovi đaci, to teško gradivo ume da predaje na uzbudljiv način. Ili defektolog koji je u svoj pozorišni projekat uključio i učenike u invalidskim kolicima. Ili nastavnik koji na svojim časovima koristi video-snimke koje je sam napravio.

Sve je dakle divno u „zemlji pesnika i filozofa“? Pa… ide nekako.

Samo što u proteklih nekoliko nedelja i meseci jedno istraživanje za drugim jasno pokazuju da je nemačkom obrazovnom sistemu hitno potrebna – dopunska nastava. Prvo su u PISA-studiji u decembru nemački đaci u matematici i čitanju prošli lošije nego ikad.

Pa su onda u Istraživanju o mladima u 2024. upravo ti mladi kritikovali očigledne nedostatke kada je reč o digitalizaciji u školama i ukazali da ih to nije pripremilo za svet rada i realan život. A onda je i u takozvanom Školskom barometru skoro svaki drugi nastavnik (47 odsto) izjavio da je lično bio svedok psihičkog ili fizičkog nasilja među učenicima.

„Te rezultate vidimo kao pokazatelj da je sistem bolestan“, kaže Dagmar Volf. Ta bivša nastavnica vodi Odeljenje za obrazovanje Fondacije Robert Boš u Štutgartu, koje je i anketiralo više od 1.600 nastavnika za Školski barometar. Volf kaže: „Govorimo o maltretiranju, govorimo o vandalizmu, ali i o fizičkim obračunima, od kojih se neki, naravno, događaju i van školskog dvorišta. Čak su nam pričali da su u neke od tih događaja bili umešani i roditelji. To jeste izuzetak, ali nije da toga nema.“

Nasilje čak i nižim razredima

Nekada bi bilo nezamislivo da senator za obrazovanje Berlina mora da pošalje pismo u 800 škola kako bi upozorio na glasine koje se šire po Tiktoku o „Nacionalnom danu silovanja“ 24. aprila, kada su seksualni napadi navodno dozvoljeni. Pa i geopolitičke krize i ratovi imaju uticaja. Dagmar Volf kaže da nastavnici navode da je povećan broj nasilnih incidenata među učenicima zbog rata u Gazi i Izraelu.

I prevario se onaj ko je pomislio da je sve to problem samo sa starijim učenicima –slučajevi maltretiranja i tuča dešavali su se i među đacima prva četiri razreda, dakle među decom koja imaju od šest do deset godina.

Zaključak Dagmar Volf je sledeći: kada je u pitanju obrazovanje, Nemačka je država podeljena na dvoje. S jedne strane je više od 3.000 gimnazija u kojima su i uslovi i izazovi potpuno drugačiji od onih drugih škola koje prvenstveno pohađaju deca, odnosno mladi ljudi migrantskog porekla, kao i oni, kako kaže Volf, „obrazovno ugroženog porekla“. A plus je tu i herkulovski zadatak za sve škole u Nemačkoj: prihvatanje izbeglica.

„U poslednje dve godine integrisali smo u obrazovni sistem više od 200.000 dece iz Ukrajine – i najmanje isto toliki broj dece iz drugih zemalja u kojima su, ili velike ekonomske poteškoće ili besni rat. Naravno da to situaciju u školama čini mnogo težom nego što je bila pre deset godina“, kaže Dagmar Volf iz Fondacije Robert Boš.

Izazovi: mobilni telefoni, posledice pandemije korone

Ako želite da steknete predstavu o tome kako i koliko se svakodnevni život u školama poslednjih godina promenio, onda najbolje da razgovarate s Torstenom Milerom (ime je promenjeno). On je socijalni radnik u jednoj srednjoj školi u Severnoj Rajni-Vestfaliji i svakodnevno se suočava s potrebama, brigama i problemima učenika. U intervjuu za DW on daje sledeće objašnjenje za sve veći stres, iscrpljenost i nedostatak samopouzdanja i motivacije kod mladih – što su sve pojave zabeležene u Istraživanju o mladima u 2024:

„Odlučujuća je, naravno, upotreba mobilnog telefona. To je promenilo način na koji komuniciramo jedni sa drugima. Mladi više pričaju jedni o drugima, nego jedni s drugima i tako nastaju nesporazumi koje ranije nismo imali. Plus – još uvek se nosimo s posledicama pandemije korone, sa gubitkom sigurnosti i značajnim porastom broja psihijatrijskih bolesti.“

Višemesečno zatvaranje škola tokom pandemije smatra se najvećom greškom u nemačkoj politici suočavanja s korona-virusom: dok su škole u Francuskoj bile zatvorene samo 56 dana, u Španiji 45, a u Švedskoj 31 dan, nemački đaci imali su onlajn-nastavu više od 180 dana.

Miler uočava da je mladim ljudima danas često „mnogo kraći fitilj“. Da je veća verovatnoća da će se pokoškati ili potući, umesto da razmenjuju argumente. Škola pokušava tome da se suprotstavi trodnevnim kursevima o deeskalaciji, koju vode socijalni radnik Miler i njegov tim.

„Prenosimo znanje o tome kako dolazi do svađe i šta grupa ili ja kao pojedinac mogu da uradim da uopšte ne dođem u takvu situaciju. Kako funkcioniše mobing, odnosno maltretiranje, koje je već svaki drugi ili svaki treći učenik lično doživeo? Na kraju, kroz vežbe, razvijamo zajedničku strategiju za borbu protiv svega toga.“

Kako poboljšati situaciju?

Manja odeljenja, a isti broj nastavnika, razvijen sistem asistenata, pojačan socijalni rad i više školskih psihologa. To je Milerov recept za vraćanje nemačkih škola na pravi put. Štefan Dil bi verovatno sve to odmah potpisao, ali njegov spisak je mnogo duži. On je predsednik Udruženja nemačkih učitelja i za DW kaže:

„Potrebno nam je mnogo ljudi koji mogu da predaju nemački kao ’drugi jezik’, odnosno kao strani jezik. Treba nam pomoćno osoblje u oblasti školske psihologije, asistenti u školi, ljudi obučeni za rad s mladima. Problem je što više ne uspevamo tako lako da pronađemo ljude, jer je demografski razvoj u suprotnosti sa potrebama. One su sve veće, a kvalifikovanih radnika koje tražimo je sve manje i manje.“

I tako raste frustracija među nastavnicima, koji sve više moraju da posreduju u sukobima, umesto da drže nastavu. Rezultati Školskog barometra dovoljno govore: prema toj anketi, svaki treći nastavnik se i po više dana oseća emocionalno iscrpljeno. Više od četvrtine (27 odsto) ispitanih napustilo bi posao u školi – iako je velika većina nastavnika i dalje zadovoljna svojim pozivom. A najveći izazov sada je – ponašanje učenika.

Zato je potrebno više kadrova za sprečavanje nasilja, zahteva direktor jedne gimnazije u Bavarskoj. Ako se prekorače određene granice, onda pomaže samo politika nulte tolerancije: „U jednom trenutku je kraj, ne može više, i mi moramo da se obratimo policiji kako bismo ih bar malo odvratili. To se odnosi i na mobing. Pa i kada je u pitanju sajber-mobing, mnogi direktori škola i te slučajeve prijavljuju policiji.“

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.