Đokoviću trebaju dostojni rivali – hitno!

Istina, sportske redakcije nemačkih medija imale su ovog vikenda više posla nego inače. Igrala se Bundesliga, u subotu je Anđelik Kerber osvojila Australijen open, a u nedelju su nemački rukometaši trijumfalno dovršili prvenstvo Evrope iznenađujućom pobedom nad Špancima. Uprkos tome, našlo se u medijima s nemačkog govornog područja mesta i za šestu titulu Novaka Đokovića u Melburnu. Teško je više novinarima i da smišljaju formulacije kojima bi opisali dugogodišnju dominaciju Novaka Đokovića. Evo nekih pokušaja: Nemačka agencija dpa: Novak Đoković, a ko drugi! Nemački nedeljnik Špigel u onlajn-izdanju: Novak Đoković više nema protivnika. Švajcarski list Noje cirher cajtung: Đokoviću hitno trebaju rivali. Švajcarski tabloid Blik: Demonstracija moći od A do Š. Austrijski javni servis ORF na svom portalu: Endi Mari ne može ni vodu da mu nosi. Austrijska agencija APA: Đoković ostaje mera svih stvari u muškom tenisu.

„Jaz između Đokovića i konkurencije je trenutno veći nego ikad“, analizira dpa, a prenose ugledni mediji poput Zidojče cajtunga, Frankfurter algemajnea ili Handelsblata. „Nakon što je Srbin u polufinalu već izbacio Švajcarca Rodžera Federera – na momente se Đoković poigravao s čovekom koji je rekorder po broju osvojenih gren slemova – sada nije ostavio šansu ni svom, prema rang-listi, najbližem pratiocu Endiju Mariju. Škot koji je ipak drugi igrač sveta uspeo je tek na kraju meča da se suprotstavi Super-Srbinu. Inače se Mari držao pristojno, ali kada se odlučivalo, Đoković je jednostavno igrao tenis iz više lige.“

Iscrpnu analizu melburnskog finala donosi Špigel onlajn: „Novak Đoković je počeo odgovor onako kako je sve radio poslednjeg dana Australijen opena: s unutrašnjim mirom, koncentrisano, kao da samo priziva znanje koje već odavno nosi u sebi. Ruke su mu bile ispod stola. Ali nakon prvih reči na kratko je zapeo, možda promislio šta zaista želi da ispriča i otkrije. A pri tome je pitanje bilo banalno: da li može da navede dva, tri faktora koji su od njega napravili ovako dominantnog igrača? Igrača koji je u ubedljivoj finalnoj pobedi protiv Endija Marija ponovo nastupio sa samouverenošću atlete koji zna da je u ovom trenutku praktično nepobediv. Kratko je Đoković objasnio da ne postoji jedan faktor, već da razne stvari moraju da se slože. Onda je nastavio, apstraktnim rečnikom, ali govoreći o sebi, da postoji samo jedan put da se stigne dovde. Duže od minuta je Đoković pričao – bez da je postao konkretan – kako je na početku karijere tražio sebe, kako je shvatio da ne sme biti razlike između čoveka i tenisera. 'Radi se o tome da skoro čitavo vreme, energiju i misli posvetite jednom cilju, da budete najbolja moguća osoba i najbolji mogući igrač.'

Kako ta filozofija izgleda na terenu i zašto rivali imaju toliko teškoća, to je Đoković demonstrirao u prvom setu finala. Ovaj 28-godišnjak primorava protivnike da delaju protiv sopstvenog instinkta i igračkog ritma, dok on sâm ostaje potpuno svoj. (…) Na sličan način je Đoković sredio i ostale protivnike. Do detalja je usavršavao svoju igru, proširivao repertoar tehničkim i taktičkim finesama, sve dok za svakog važnog protivnika nije razvio varijantu taktike i to tako da sâm ne mora da napušta svoju zonu komfora. Prvi igrač sveta je naterao Rodžera Federera da igra još riskantnije, da servira još bolje, da se upušta u vratolomne napade. Ako ne uspe, Đoković će ga odmah kazniti kao u polufinalu. Rafael Nadal, nekada najveći Đokovićev rival, više nema nikakve šanse. Đoković je radio na Nadalovom forhendu sve dok ovaj nije izgubio poverenje u svoju najveću snagu. I Nadal je, baš kao i Mari, izgubio devet od poslednjih deset susreta s teniskim dominatorom“

Špigel se dalje pita ko će zaustaviti Đokovića kad već Nadal, Mari i Federer nemaju nikakve šanse? Konstatuje se da će, ukoliko ne bude povreda, Đoković ove godine ostati prvi na listi i da je ponovo favorit čak i na Rolan Garosu, jedinom velikom turniru koji još nije osvojio. Kao mogući izazivač se tu pominje Stanislas Vavrinka, koji je i pobedio Đokovića prošle godine u Parizu: „Vavrinka nije dovoljno konstantan da bi svaki put imao šansu protiv Đokovića. Ali Švajcarac ne mora da se prilagođava Đokovićevoj igri, i do sada se nije upleo u mrežu koju plete svetski broj jedan. Sličan talenat i bes u igri pokazuje i Kanađanin Miloš Raonić. (…) Samo neki tako mlad i hrabar igrač moći će da svrgne Đokovića s trona. Iako će na to možda malo pričekati.“

Ugledni Noje cirher cajtung počinje svoju analizu konstatacijom da je Đokovićeva dominacija vredna divljenja, ali da nije dobra za muški tenis. Piše da je „tenis oduvek živeo“ od velikih rivalstava: Rodžer Federer i Rafael Nadal, Bjern Borg i Džon Mekinro, Boris Beker i Štefan Edberg, Pit Sampras i Andre Agasi. „Sve su to bili dueli različitih stilova i različitih karaktera. Sada je Đoković ubedljivi broj 1, a Endi Mari njegov prvi pratilac. Ova dvojica su došli na svet 1987. godine u razmaku od jedne sedmice. Znaju se iz juniorskih dana, jedno vreme su čak zajedno igrali u dublu. Ipak, pravo rivalstvo nije se razvilo. Previše je Đoković ubedljiv u direktnim duelima. Dobio je 22 od 31 meča, pri tome 11 od poslednjih 12. Mari igra kao Đoković, ali jednostavno malčice lošije.

Ko će, ako ne Mari, izazvati Đokovića na duže staze? Rodžer Federer – koji je prošle godine pobedio Đokovića tri puta, koliko i ostatak igrača ukupno – u važne duele ulazi pod psihičkom blokadom. Rafael Nadal se muči da uhvati priključak i previše je zaokupljen sobom da bi u ovom trenutku bio pravi konkurent. Kei Nišikori i Grigor Dimitrov postaju sve stariji, bez da su osvojili išta zaista važno. Australijancima Bernardu Tomiću i Niku Kirgiosu nedostaje zrelost – upitno je hoće li je ikad dostići. Možda Miloš Raonić, koji je u Melburnu mnoge iznenadio svojim raznovrsnim tenisom i stigao do polufinala gde ga je zaustavila između ostalog i povreda prepone. Ko god to bio: Novaku Đokoviću hitno trebaju rivali – u interesu muškog tenisa.“