Čitaj – sa razumevanjem!
16. april 2019.
Lina čita tečno, bez zastajkivanja. Radi se o proleću, o prirodi koja se budi, o zelenilu koje se širi. Sneg je okopnio, a biljke... kako se ono tačno kaže: kliču? Ne baš: ispravno se kaže klijaju, objašnjava mentorka Karen Gartner svojoj učenici. I razgovara s njom o prirodi koja se budi iz zimskog sna. Gartnerova je po profesiji ekonomistkinja u banci, a u slobodno vreme ona pomaže pri učenju i vežbanju čitanja.
Čitanje je mnogo više od umeća dešifrovanja reči i rečenica, to pokazuje ova mala scena koju na svojoj veb-stranici predstavlja Udruženja pomagača pri čitanju „Mentor“. „Čitati, to znači moći iz tekstova izdvajati informacije“, kaže Margret Šaf, predsednica udruženja u razgovoru za DW. „Čitati znači prikupljati i sažimati informacije, razumeti sadržaj teksta. To naučiti decu jeste jedan od osnovnih zadataka našeg udruženja.“
Petina učenika teško čita
Udruženje „Mentor“ osnovano je 2003. Tada je knjižar iz Hanovera Oto Zender uočio da postoji čitav niz dece koji imaju problem s praćenjem nastave u osnovnoj školi. Njega i njegovu suprugu to je motivisalo da pozovu dvoje dece da zajedno sa njima čitaju. Otada udruženje neprestano raste i trenutno se u okviru njega angažuje više od 11.500 dobrovoljnih pomagača.
Na manjak posla ne mogu da se potuže. Najnovije međunarodno istraživanje o sposobnosti dece u osnovnim školama da čitaju i razumeju tekstove (IGLU), iz decembra 2017. pokazalo je da oko petina svih desetogodišnjaka u Nemačkoj nisu u stanju da čitaju s razumevanjem. To pokazuje da je Nemačka značajno pala u odnosu na međunarodni nivo: s petog mesta 2001. na 21. mesto petnaest godina kasnije. To doduše ne znači da deca u Nemačkoj sada lošije čitaju nego ranije, ali znači da su druge zemlje, recimo Letonija, Mađarska ili Litvanija, toliko investirale u poboljšanje spasobnosti čitanja, da su na tom polju značajno napredovale. Ali to pokazuje i još nešto: problem sa čitanjem nije sudbina.
Ukoliko se deci međutim ne pomogne, to će imati negativne posledice tokom čitavog njihovog života, kaže Margret Šaf: „Mladim ljudima na taj način nedostaje temeljna veština koja im omogućava da se uspešno snađu u modernom svetu.“ Nedovoljna sposobnost čitanja vodi ka lošijim ocenama u školi, ali ima i mnogo šire negativne posledice. „Onaj ko ne zna da čita, taj nema pristupa tekstovima i knjigama. On ih jednostavno ne razume. On onda nema šansu ni u kom predmetu, ni na kojem polju. To se odražava u kasnijem životu. Ljudi koji ne učestvuju u modernom protoku informacija, u mnogočemu gube priključak. To je ono što nas uznemirava i to je ono što nas motiviše.“
Škole koriste pomoć mentora
S obzirom na nivo i mogućnosti pojedinih učenika, mentori im se prilagođavaju kako bi postigli što je moguće veći napredak. „Nekima je potrebna pomoć kako bi mogli da čitaju slova povezano, jedno iza drugog, i kako bi mogli da ih slože u reči“, kaže Šaf. Toj deci potrebno je veoma mnogo treninga kako kasnije svoju energiju ne bi koristili samo za čitanje, već pre svega za razumevanje pročitanog. „Toj deci potrebna je pomoć kako bi mogla da razumeju reči i čitave tekstove. Ona moraju da nauče da iz tekstova izdvajaju informacije i potom ih ponovo sklapaju u nove sadržaje. Tek tada razumeju sadržaj teksta.“
No bez obzira na velikih broj dobrovoljnih pomagača, njih je još uvek suviše malo, smatra Šaf. Razlog za to je što u mnogim školama smanjuju ponudu dodatne nastave za učenje čitanja. Osim toga, škole su u okviru procesa integracije i inkluzije sve dece dobile dodatne zadatke, bez da su im za njih na raspolaganje stavljeni adekvatni dodatni resursi – i u materijalnom smislu, i kada je reč o dodatnom nastavnom osoblju. A određenu ulogu igraju i novi oblici korišćenja slobodnog vremena, pre svega surfovanje po internetu. „Sve to vodi ka tome da nam se sve više obraćaju nastavnici koji nas pitaju da li bi mogli da im pošaljemo još mentora“, objašnjava Margret Šaf.
Međutim, ti mentori ne rade sa čitavim razredima – oni se posvećuju uvek samo jednom detetu. „Naši mentori se s detetom nalaze jednom nedeljno, jedan školski čas“, kaže Šaf. „Bolje bi bilo da su dva časa, ali to je teško realizovati.“ Ključno je da se sa decom radi redovno, u kontinuitetu. „Tu je veoma važan kontinuitet, taj čovek mora da bude neko kome dete može da se obrati. To je jedini način da dete doživi pažnju i podršku koje ga otvaraju za učenje, i to ne samo za učenje čitanja.“
Dobrovoljni angažman
Takvih osoba koje se dobrovoljno angažuju u pružanju pomoći pri učenju čitanja ima u mnogim zemljama, naglašava Margret Šaf. „Širom sveta ima dece koja imaju problem s jezikom i čitanjem. Zbog toga svuda postoji i potreba da se deci pruži mogućnost pristupa obrazovanju, i to posebno onda kada to škola u dovoljnoj meri ne uspeva.“
U Nemačkoj udruženje „Mentor“ stalno pokušava da motiviše nove dobrovoljne aktiviste. „Ja sam uverena“, kaže Šaf, „da nema razloga ne angažovati se. To ne zahteva previše vremena, a veoma ispunjava.“