Zveckanje oružjem u Hrvatskoj i Srbiji | Evropa | DW | 29.04.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Region

Zveckanje oružjem u Hrvatskoj i Srbiji

Nastavlja se trka u naoružanju između Hrvatske i Srbije, ili bolje rečeno javna priča koja iz određenih razloga potencira navodnu trku te vrste. O čemu se tačno radi?

Hrvatski vojnici na vežbi

Hrvatski vojnici na vežbi

Srbija je nedavno značajno povećala svoja vojna izdvajanja, za preko 40 odsto. Sve do 2018. godine Hrvatska godišnja izdvajanja za vojsku bila su veća od onih u Srbiji, ali tada se odnos preokrenuo.

Pritom valja imati na umu ne samo činjenicu da su dve sada susedne države pre četvrt veka i međusobno ratovale, tokom i posle raspada SFR Jugoslavije u čijem su sastavu bile kao federalne jedinice.

Uz to, Hrvatska je danas članica NATO, dok Srbija na spoljnopolitičkom planu, pa i vojnom, blisko sarađuje sa Rusijom, kao i Kinom. Bez obzira na pregovore o članstvu sa EU, ili baš zbog toga. Pitanje je međutim kako u tom kontekstu funkcioniše poređenje između opremljenosti dveju vojska, i sam politički odnos dveju zemalja koje ih finansiraju.

Oružane snage kao prekarijat

„Takozvani balans u naoružanju je pogrešna pretpostavka ako želi da se razmišlja o cilju eliminacije mogućih vojnih sukoba između Hrvatske i Srbije“, smatra Ozren Žunec, sociolog vojske i rata, stručnjak za pitanja bezbednosti sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i nastavlja „Jer, količina ili obim naoružanja ne bi sprečio sukob, ako bi za njega bilo razloga. Ni u kom slučaju. U tome bi presudna bila kombinacija nekih drugih faktora, dok balans ili debalans ne garantuje nikakav ishod.“

Žunec pritom napominje da je dokaz za to i činjenica iz navedenog poslednjeg rata – Hrvatska je u njemu pobedila iako je naoružanjem bila, naročito u početku vojnih sukoba, znatno inferiornija.

„Samo održavanje stalne napetosti, pa i kroz tematizovanje naoružavanja danas, u svakom slučaju uvek odgovara određenim političkim snagama. Ali mislim da ovde treba uočiti važniji momenat: hrvatske oružane snage su i dalje u svojevrsnom prekarnom stanju. U patroli po Jadranu, zbog izbeglica, u sastavu ratno-mornaričkog kontigenta je tako bio angažovan i jedan civilni brod koji inače služi za hidrografska istraživanja. One izrazitije tehničke vojne grane poput vazduhoplovstva i mornarice, u Hrvatskoj su beskrajno zapuštene“, kaže Ozren Žunec.

Pacifizma još nema na vidiku

Na tom tragu dakle može da se govori i o potrebi za marketingom zbog vojno-sektorskog permanentnog podsećanja šire političke i opšte javnosti na objektivno manjkavu opremljenost oružanih snaga. Kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Neki drugi pristup odnosima dveju zemalja kada je reč o tom pitanju, npr. pacifistički, očigledno još uvek nije došao na red.

„Iz ugla same vojske logično je onda da ministri odbrane uporno traže dodatne finansije na razne načine, pa i stvaranjem utiska o ugroženosti iz smera susedne države. Ipak, u potpunijoj arhitekturi bezbednosti Republike Hrvatske, definitivno je važnija činjenica da smo sada članica NATO. To je ovde jače nego što bi nam bilo i nabavljanje nuklearne bombe, da malo iskarikiram“, kaže Žunec.

Prema njegovim rečima, danas su pozicije izmenjene i na druge načine, u poređenju sa onima koje su bile na snazi za vreme razlaza Hrvatske i Srbije iz zajedničke SFR Jugoslavije:

„Jasno je da u ovoj priči i vojna industrija nalazi svoj tržišni interes. Ali ona je nekada takođe bila državna, kao i u Austro-Ugarskoj, dok je u međuvremenu postala izrazito privatna. Sada više ne generiše vrednost u BDP, nego vuče naplatu iz državnog budžeta, što ne treba smetnuti s uma.“

Karikaturalna kopija globalnih zbivanja

Sa druge strane, bivši političar i diplomata Božo Kovačević ukazuje na globalni porast izdvajanja za vojne potrebe, čak i u protekloj godini ekonomske krize izazvane pandemijom korona-virusa. Ovaj predavač na Visokoj školi međunarodnih odnosa i diplomaitije Dag Hammarskjöld u Zagrebu uzrok tome nalazi prvenstveno u rastu napetosti između npr. NATO i Rusije, ili Amerike i Kine:

Srpsko-ruska vojna vežba BARS 2018

Srpsko-ruska vojna vežba BARS 2018

„Imajući to u vidu, ovo što se zbiva – i to kako se tumači – u naoružavanju Hrvatske i Srbije, kopija je tih zbivanja u malom. Karikaturalna kopija, ali svakako ne izraz realnih potreba u zaštiti od pretnji.“

„Usled toga događa se i tzv. bezbednosna dilema. Svaka strana koristi svako naoružavanje one druge kao povod za nastavak svog naoružavanja. Hrvatska pritom jednostrano i usko tumači obaveze prema standardima NATO-pakta, iako bi umesto kupovine zastarelih vojnih aviona mogla da ulaže u moderne sisteme protivvazdušne odbrane. Sa druge strane Srbija želi da bude verna svojoj tradiciji balkanske sile, usput koketira sa nekim elementima politike nesvrstanosti, ali dugoročno će ipak morati direktnije da se opredeli“, kaže Kovačević za DW.

Interesi velikih sila na Balkanu

Kovačević ujedno procenjuje da Hrvatskoj danas ne preti nikakva vojna opasnost iz Srbije, jer bi bilo krajnje neracionalno napasti jednu članicu NATO. Hrvatska takođe ne iskazuje nikakve slične namere u suprotnom smeru.

Bojni brod Dubrovnik Hrvatske članice NATO

Bojni brod Dubrovnik Hrvatske članice NATO

„Ali u igri sa obe strane su i određene militarističke strasti ponekih grupa“, dodaje Božo Kovačević, „uz interese velikih sila koji se odmeravaju i na Balkanu, pa se sve to ispoljava i na pokušajima osnaživanja pozicija različitih političkih struja na unutrašnjem planu. A neka ravnoteža tih interesa poremećena je i strateškom nedorečenošću EU, kao i višegodišnjom nezainteresovanošću administracije Donalda Trampa za stanje u ovoj regiji.“

Naš sagovornik zato smatra da Hrvatskoj i Srbiji ne prete suštinski unutrašnje političke struje ovog ili onog tipa, koliko eventualni stres u odnosima globalnih sila. One bi navodno mogle u nekom kritičnom času i lošoj konstelaciji da iskoriste potencijal za vođenje malih, „zamenskih" ratova u pojedinim trusnim regijama.

Kovačević upozorava da, u slučaju slabosti lokalnih politika i u slučaju da se podlegne militantnim rešenjima, koja uvek neko sugeriše, takav scenario ni u dogledno vreme nije sasvim nemoguć. A bilo bi krajnje tragično da političari iz Hrvatske i Srbije nakon svega dozvole da se i na zapadnom Balkanu dogodi nešto poput onog što je u novije doba zadesilo npr. jednu Ukrajinu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.