Zidojče cajtung: Težak vazduh u Srbiji | Izbor iz štampe | DW | 08.02.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Izbor iz štampe

Zidojče cajtung: Težak vazduh u Srbiji

Zidojče cajtung napisao je opširan tekst o zagađenosti vazduha u Srbiji: Beograd je jedan od najzagađenijih gradova sveta, a Evropska unija prelazi preko toga, iako bi se problem mogao rešiti.

Florijan Hasel, novinar minhenskog dnevnog lista Zidojče cajtung (SZ) boravio je u Beogradu i tamo upoznao Anu Džokić koja je kao arhitekta poznata po svojoj alternativnoj „politici prostora“ i ekološkoj orijentaciji. Florijan Hasel navodi da je Ana Džokić na svojoj krovnoj terasi u Beogradu postavila mernu stanicu za zagađenje i da su izmerene vrednosti i po 45 puta veće od najvećeg dozvoljenog zagađenja po standardima Svetske zdravstvene organizacije.

Evropski otrovni vrh

„Ako izuzmemo neke poljske gradove, vazduh nigde u Evropi nije tako loš kao na Balkanu – a posledice su dramatične. I za druge Evropljane zagađenje vazduha spada u najveće zdravstvene probleme. Agencija za ekologiju Evropske unije EEA navodi da godišnje prerano umre 450 000 Evropljana od posledica udisanja zagađenog vazduha. 72000 žrtava otpada na Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju, Albaniju, Rumuniju i Bugarsku. Ali i ekonomske posledice su dramatične.

Svetska zdravstvena oranizacija procenjuje da šteta koju je do 2010. zbog zagađenja vazduha pretrpela Srbija iznosi 29 milijardi dolara, a novijih podataka nema. To je oko trećine privrednog učinka Srbije“, piše Florijan Hasel.

On onda navodi i uzročnike zagađenja: „Zastarele termoelektrane na ugalj, milioni privatnih ložišta na ugalj i drva, spaljivanje ostataka na njivama posle žetve, spaljivanje otpada i plastike i stari automobili – sve to zagađuje okolinu. Ali najveći zagađivači su termoelektrane koje koriste ugalj: 18 od 20 najvećih zagađivača u Evropi se nalaze na Balkanu, od toga 8 u Srbiji. Šesnaest balkanskih termoelektrana zajedno imaju emisiju štetnih materija kao 250 termoelektrana u Evropskoj uniji“.

Florijan Hasel kaže da je Srbija kao partner Evropske energetske zajednice pre više godina morala da smanji emisiju štetnih materija, da je jedna rpska organizacija za zaštitu okoline tužila srpsku Elektroprivredu zbog toga, te da na neodrživo stanje u Srbiji upozoravaju i predstavnici Zelenih u Evropskom parlamentu.

...zavisni od uglja kao drugi od heroina".

Na ovom mestu novinar u svom tekstu predstavlja Marka Jovanovića iz sela Veliki Crljeni, električara koji je na površinskom kopu Kolubara radio deset godina, a njegov otac je tu radio celi život. On navodi Markove reči: „Živimo i umiremo sa ugljem“. U tekstu se opisuje da je Markova ćerka, sedmogodišnja Zvezdana, već u četvrtom mesecu posle rođenja dobila teške respiratorne probleme, a ni njenoj starijoj sestri Aniki nije bilo bolje. Potom se navodi i izjava Markove žene Jelene da lekovi i inhalacije često ne pomažu puno. Ali da od mesnih lekara niko ne želi da kaže da ovi zdravstveni problemi proističu iz zagađenog vazduha, jer je to tabu.

Državni koncern Elektroprivreda Srbije (EPS), podseća novinar minhenskog lista, proizvodi 70 odsto srpske električne energije na osnovu uglja, ali je i ogroman poslodavac za 30 000 ljudi.

Florijan Hasel navodi primer ekonomske zavisnosti ljudi od uglja – Jelena zarađuje kao nastavnica istorije 340 evra mesečno, a njen muž na površinskom kopu oko 850 evra. „Nigde ne bih mogao da zarađujem toliko“, navodi novinar reči Marka Jovanovića, „mi smo zavisni od uglja kao drugi od heroina“.

Ministarstvo energetike ćuti

U tekstu se spominje i da EPS hvali kvalitet lignita, dok Dragana Đorđević sa Instituta za hemiju u Beogradu kaže da je on „mizeran“ - tri puta manji nego kod visokokvalitetnog uglja, a sadrži i puno sumpora i otrovnih materija kao što je arsen i da sve to sagorevanjem odlazi u vazduh. Novinar podseća da je 2014. posle poplava na površinskom kopu ostalo na hiljade tona mulja pa je od tada zagađenje još veće.

„Ministarstvo zaštite životne sredine nije odgiovorilo na pitanje o posledicama sagorevanja lignita“, navodi se u tekstu. U njemu se može pročitati i podatak da samo jedna od osam termoelektrana ima postrojenja za filtriranje koja bi smanjila emisiju sumpora, EPS za to nema novac.

„Monopolista u proizvodnji električne energije često je u gubitku, a to je posledica prevelikog broja zaposlenih, korupcije i veštači niske cene električne energije za privatne korisnike. Struja košta otprilike četvrtinu nemačke cene i čak i ne pokriva troškove produkcije“.

Novinar minhenskog lista citira eksperta za energetska pitanja Aleksandra Jovovića:“ Srpsko Ministarstvo energetike je samo lobi Elektroprivrede Srbije – i politički zarobljenik broja radnih mesta u EPS-u. Vlada se boji gubitaka radnih mesta i protesta pa onda i ne radi ništa, umesto da planira nužno odustajanje od uglja i prelazne programe kao u Nemačkoj ili Rumuniji. Sa našim putem u EU termoelektrane na ugalj nemaju budućnost“.

Problem rešiv, nema političke volje

Florijan Hasel piše da od pre nekoliko godina i privatni korisnici mogu da kupe lignit kao jeftino gorivo za svoja ložišta. „Preko polovine domaćinstava se greje na primitivne peći koje sagorevaju sve i nemaju filter. U drugim balkanskim zemljama taj broj je još veći. To zimi dodatno povećava zagađenost vazduha. A lignit je jeftin. Može da se kupi čak i po 20 evra po toni, dok visokokvalitetni peletirani ugalj sa manje štetnih materija košta 200 evra.“

Stručnjak RES fondacije Aleksandar Macura je takođe dobio reč u tekstu: „Zamenom starih peći novim, modernim mogli bismo da smanjimo emisiju štetnih materija deset do dvadeset puta“.

Autor novinskog teksta navodi da takve peći sa visokim ekološkim standardima postoje u Švedskoj i Nemalkoj, ali im je cena više od 2000 evra. To je nedostižno za siromašna balkanask domaćinstva. Macura, međutim procenjuje, da bi srpski proizvođači mogli da proizvedu takvu peć za 600 evra, kada bi Vlada ili međunarodni investitori odlučili da je proizvode.

U tekstu se navodi da je Macura ovaj koncept prošle godine predočio visokom službeniku Vlade, ali da je realizacija daleko. „projekt bi zahtevao mnogo kordinacije, mnogo posla izvan udobne kancelarije, kontakt sa milionima siromašnih ljudi, a ne nudi puno prostora za korupciju“, navode se reči Aleksandra Macure kao objašnjenje za teškoće na koje u startu nailazi ova ideja.

Beograd, 15.01.2020.

Beograd, 15.01.2020.

Osim toga u tekstu su pobrojani potencijali Srbije u uštedi energije, solarnoj energiji, biomasi, toplotnoj energiji zemlje. Dragana Đorđević kaže: „Kada bismo sve te potencijale iskoristili ne bi nam bila potrebna ni jedna termoelektrana“.

Simbioza nečinjenja"

Ipak, u Srbiji ne postoji zakon koji reguliše proizvodnju solarne energije. Ljudi mogu sami da koriste energiju iz panela, ali ne i da prodaju višak ili da ga preusmere u mrežu.

Zbog toga je Ana Džokić osnovala kooperativu Elektropionir i prošlog leta od Elektroprivrede zatražila dozvolu za rad kolektora, ali do danas nije dobila odgovor.

I veće firme koje se bave proizvodnjom čiste energije kao što je EGP sporo napreduju u Srbiji. . „Energija dobijena od sunca i vetra razvijaju se u Srbiji sporo jer su administrativne prepreke velike, a na lokalnom nivou uz to ide često i korupcija“, kaže Velimir Gavrilović, zastupnik EGP-a u Beogradu.

Autor Florijan Hasel navodi u svom tekstu da je srpska Vlada tek januara prošle godine osnovala radnu grupu koja se bavi zagađenošću vazduha, ali da su izostali značajniji potezi – osim subvencija za kupovinu automobila na električni pogon, dok je oblast uglja ostala nedirnuta: „Naprotiv, 14. maja 2020. predsednik Aleksandar Vučić je slavio otvorenje novog površinskog kopa u Kolubari i najavio investicije od 500 miliona evra za ugalj za „narednih 60 godina“. Mada je Evropska unija odlučila da odustane od energije na osnovu sagorevanja uglja, Srbija planira i gradi nove termoelektrane – a kritičari kažu da se pri tome ignorišu i srpski zakoni“.

Stručnjak za Energetska pitanja Aleksandar Jovović je za Zidojče cajtung izjavio: „Naša vlada se godinama pravi da pregovara sa EU o smanjenju zagađenja vazduha i o uvođenju obnovljive energije, mada ne pokazuje političku volju da nešto praktično uradi. A Evropska unija se pravi kao da je sve kako treba. To je simbioza nečinjenja“, piše Zidojče cajtung.

Priredio: Dragoslav Dedović

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Audio i video

Reklama