Zid ćutanja o proterivanju Hrvata iz Vojvodine

Sem glavnog radikala Vojislava Šešelja, koji je u pritvoru Haškog tribunala zbog optužbi za progone na političkoj, nacionalnoj i verskoj osnovi, ubistva, razaranja i okrutno postupanje, pored ostalog i Hrvata iz Vojvodine, u Srbiji do dana današnjeg nikada niko nije krivično odgovarao za ta nedela. I ne samo to: u Srbiji je to i dan-danas, 20 i kusur godina posle, još uvek tabu-tema, dok mladi ljudi zapravo i nemaju saznanja o tim dešavanjima, jer naprosto i nisu imali gde o tome da saznaju.

Ipak, ima i onih mlađih ljudi koji se ne mire sa takvim stanjem stvari. Nevladina organizacija Vojvođanski građanski centar iz Novog Sada tako je pokrenula istraživanje "Nepodobni građani", u okviru kojeg traga za činjenicama o zastrašivanju i proterivanju Hrvata iz Vojvodine početkom devedesetih godina 20. veka.

Hrtkovci ili Srbislavci?

Željko Stanetić, direktor Vojvođanskog građanskog centra koji ima 28 godina, kaže za Dojče vele da je tek sa svoje 23 godine shvatio da je zastrašivanja i proterivanja Hrvata bilo u njegovom rodnom gradu, u Rumi i okolini.

"Sve se to dešavalo na 20 metara od zgrade policije, a kafana se zvala 'Velika Srbija'. Postoje saznanja o tome, postoje svedoci, ali niko javno ne priča o tome. Sve se svodi na obeležavanje 6. maja, dana kada je 1992. godine Vojislav Šešelj čitao spiskove nepodobnih građana tog sela hrvatske nacionalnosti", priča Stanetić.

On podseća da je jedan od glavnih organizatora zastrašivanja i proterivanja Hrvata iz Hrtkovaca, pokojni Ostoja Sibinčić, i nakon toga, do kraja života, bio poštovan u lokalnoj sredini. Reč je o čoveku koji je 1992. godine promenio tablu sa nazivom Hrtkovaca u "Srbislavci".

Boris Dimitrijević, 29-godišnji istraživač teških kršenja ljudskih prava u Vojvodini u poslednjoj deceniji 20. veka, kaže za Dojče vele da su mladi ljudi u Srbiji lišeni saznanja o kontekstu devedesetih godina pa tako i činjenica o zastrašivanju i proterivanju Hrvata.

"Samo uži krug mlađih ljudi koji se bave ovim temama je senzibilisan za ta pitanja, ali širi krug ništa ne zna o tome i smatra da to nije ni postojalo, te da su žrtve samo na našoj, odnosno na jednoj strani. Očekujem odijum prema ovom istraživanju u svakom slučaju, barem na početku", navodi Dimitrijević.

"Bacali su bombe, pretili deci..."

Marina Fratucan, novinarka koja je početkom devedesetih izveštavala o zastrašivanju Hrvata u Sremu, seća se da je sve počelo 1991. godine.

"Bacali su im bombe na kuće, ispisivali preteće poruke po vratima i zidovima kuća, pretili su školskoj deci... Za nas koji smo znali šta se dešava, maj 1992. u Hrtkovcima nije bio neočekivan. Pritisci bili veoma teški za izdržati, iako mi je dosta sagovornika tada govorilo: 'Ne, ja ću ostati ovde, ja nemam drugu domovinu'. Međutim, 450 porodica iz Hrtkovaca je otišlo, napustilo kuće ili ih zamenilo a Šešelj je to cinično nazivao 'humanim preseljenjem'. Niko od njih nije to učinio dobrovoljno. Svi se oni sećaju devedesetih godina i svi i danas plaču kada o tome govore i nikada se nisu privikli na nove sredine u Hrvatskoj", priča Marina Fratucan za Dojče vele.

Obećanja je bilo, ali "nisu došla na dnevni red"

Ona dodaje da su odmah nakon pada Miloševićevog režima pravili i specijalnu televizijsku emisiju posvećenu proterivanju Hrvata iz Srema. "Pitali smo tadašnje nove vlasti u Srbiji da li nameravaju nešto da urade tim povodom. Bilo je obećanja da će to doći na dnevni red. Ali, naravno da nije došlo i da se o tome uopšte ne priča. Iako bismo na taj način mogli da pošaljemo tim ljudima poruku da možda i postoji mogućnost da se vrate u neku mirnu i drugačiju Srbijju, ali toga nema", kaže Marina Fratucan.

"Mislim da je važno da pričamo te priče, da je važno da ne zaboravimo, jer je to jedini preduslov da se takvi događaji ne ponove. Imamo i obavezu prema tim ljudima koji su živeli ovde, a više ne žive. Ako pustimo da se ništa ne zna o tome, ko zna šta se može desiti. Na kraju krajeva, imamo sadašnju vlast u Srbiji, koja je tada otvoreno podržavala ono što se dešavalo u Sremu", ističe Željko Stanetić.

Istraživanje "Nepodobni građani" namenjeno je pre svega mlađim generacijama. Ono je deo šireg projekta "Neispričane priče", koji je namenjen pre svega mlađim generacijama i posvećen je teškim kršenjima ljudskih prava u Vojvodini tokom poslednje decenije 20. veka. U okviru tog projekta, Vojvođanski građanski centar već je uradio istraživanje o nasilnim mobilizacijama u Vojvodini.