Zbog korone smo svi mi postali stari | Mozaik | DW | 15.11.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

MOja Evropa

Zbog korone smo svi mi postali stari

U pandemiji se i mladi ljudi osećaju starim jer primećuju koliko su ranjivi, smatra rumunska književnica Lavinija Branište. Svakoga bi moglo da izda vlastito telo, planiranje se čini besmislenim.

Pre dve sedmice sam se sastala s nekoliko mojih bivših školskih prijatelja koji su došli u naš rodni grad. Tu se život čini podnošljivijim – iz jednostavnog razloga, jer naši roditelji ovde imaju kuće s baštama. Te stvari u međuvremenu imaju neizmernu vrednost. Za neke od nas se postizanje takvih ciljeva čini nemogućim – pre svega u nekom velikom gradu.

Dvoje od mojih nekadašnjih školskih kolega nisam videla još od mature jer žive u inostranstvu. Pošto mogu da rade od kuće, na neko vreme su se vratili. Koliko me radovala pomisao na to da ću ih ponovo videti – moje srce je galopiralo celi dan, jer ću napokon izaći, ne u grad, nego u nečije dvorište – toliko su čudni bili prvi trenuci susreta.

Po načinu pozdravljanja moglo se odmah videti kako se ko odnosi prema aktuelnoj medicinskoj situaciji. Neki su oprezno ostali na distanci i mahnuli, drugi su se pozdravili dodirivanjem laktovima, što baš nije kod svih funkcionisalo. Mada smo isto stari, u tim trenucima sam imala osećaj da su neki mlađi od drugih.

Najpre je rečeno da mladi šire virus

Nadala sam se da nećemo previše pričati o pandemiji, no naravno da je ta tema dominirala našim susretom. Na stolu, između flaša i činijica s kikirikijem, stajala su dezinfekcijska sredstva. Stolice smo postavili tako da sedimo na određenoj udaljenosti jedan od drugog, no to je značilo da se nismo posebno dobro čuli, pa smo morali da govorimo glasnije. A poznato je da se kod glasnog govora aerosoli još više šire.

Nedavno sam čitala članak u kojem su analizirani rizici širenja zaraze u različitim situacijama i zaključak je nekako bio da je najbolje kod susreta s prijateljima uopšte ne razgovarati. Ko zna šta može izleteti čim se otvore usta. Mogli bismo u pravom smislu te reči izbacivati iz nas prljave riječi. A u zatvorenom prostoru je sve još gore.

Nije prošlo ni godinu dana od prvih zabrinjavajućih znakova širenja virusa, no mnogi aspekti našeg života su već prekonfigurisani. Od pravila pristojnosti do percepcije našeg životnog doba. U prvim mesecima je bilo rečeno da bolest štedi mlade ljude i zato nisu dovoljno oprezni. U njih se upiralo prstom jer su širili virus. U međuvremenu je obolelo dovoljno mladih i taj diskurs je postao nešto umereniji. Mi smo postali stari – naime ranjivi.

Bila sam mlada sve dok sam živela sama, u prvim mesecima pandemije, ali sada sam se vratila kući i preuzela dob ljudi s kojima živim.

Mi doživljavamo jedno fluidno i promenjivo doba, u kojem podaci, koji se prikupljaju iz dana u dan, konstantno menjaju statistike. U našoj svakodnevici ništa više nije sigurno, planiranje više nema smisla. Stalno se moraju pratiti objave vlasti. A te vlasti ni same ne znaju u kojem smeru treba ići.

Kod nas se svako bori sam za sebe

Lavinija Branište

Lavinija Branište

Od svoje 13. godine patim od kratkovidosti, bez naočara živim u jednom prilično maglovitom svetu. Kada napustim svoje privatne prostorije i stavim zaštitnu masku, odričem se naočara jer se uvek zamagle.

Zato je moj pandemijski univerzum konfuzan i difuzan, pun glasova kod kojih ponekad ne znam otkud dolaze. U tom univerzumu nedostatak jednog čula slabi i one druge.

Čini se kao da to pomalo smanjuje i moju inteligenciju. Već mi se dogodilo da se više puta zabunim kod brojenja novca u trgovini. Ponekad pređem ulicu kod crvenog svetla na semaforu mada prepoznajem boju, no imam osećaj da više jednostavno ne mogu obraditi taj signal.

To je slika koju ću povezivati s pandemijom – i kad prođe: maglovito, konfuzno vreme s glupim opasnostima na svakom koraku, kao što je rupa u asfaltu gde možeš uganuti nogu.

Vreme u kojem se svako bori za sebe, kao što je to uvek kod nas kada doživljavamo krize. Jer država je nesposobna da se brine o svojim građanima – a najmanje o onima malim i slabim. Vreme kada je najvažnije skupljati snagu, korak po korak, da ne padneš. Pre svega ako i drugi ljudi zavise od tebe.

Svi smo mi u opasnosti

Ima puno stvari koje u ovo doba ne vidimo jasno, jer nije moguće dobiti potpune informacije. Stvari koje imaju veze sa širenjem virusa i trkom za vakcinom, s ubrzanim masovnim nadzorom, s razvojem sposobnosti čitanja i pisanja kod jednog učenika drugog osnovne, koji je godinu dana nastavu pratio samo online, s bezbrojnim drugim posledicama šoka zbog mera protiv korone, koje se protežu kroz sve slojeve društva.

Većina nas je na mnogim područjima previše kratkovida – a i nije nam uopće moguće biti drugačiji.

Na teško i složeno pitanje kako mladi prevladavaju tu krizu, nemam kratki odgovor. Verovatno postoje institucije koje raspolažu aktuelnim statistikama o stopi zaraze s obzirom na životnu dob, broju nezaposlenih i podacima o smanjenoj kupovnoj moći. Naša životna dob se pronalazi na jednoj osovini tih grafika. No čak i kada bih imala pristup svim tim podacima, još uvek bi mi bilo teško da ih čitam.

Moj je utisak da više nije tako važno koliko smo stari, jer - ti bi mogao da budeš i „mladi čovek s neotkrivenim bolestima". Ti ne znaš na koliko te načina može izdati tvoje telo. Svi smo mi u opasnosti.

Sada se ne razlikujemo po starosti nego pre po ekonomskoj situaciji. Na neki način kao pnezioner imaš veću sigurnost: prošlo je vreme kada je postojala opasnost da ćeš postati suvišan za poslodavca. Ili da te se smatra nevažnim jer radiš na području koje „nije relevantno za sistem", poput kulture (to je u načelu poruka koja stiže do nas).

Budućnost – apsurdna ideja

Juče mi je jedan sused rekao da bi on, kada bi bio „šef sveta", sve ljude zadržao u kućama na mesec i po dana i onda bi se rešili virusa. Ja bih vrlo rado imala optimizam tog čoveka koji je uveren u postojanje jednostavnih rešenja.

Pitam se sam protiv čega bi se mogao usmeriti njegov bes, jer se u svima nama nešto kuva. Ali, razgovor je brzo prekinut. Mesec i po – to deluje kao trenutak, no u sadašnjim okolnostima sigurno ne bi bilo tako. Vreme se proširilo, ono je skoro paralizovano, mart se već čini kao doba iz nekog drugog života.

Tako živimo u ovoj magli, u kojoj nam još jedino preostaje da se oprezno krećemo, malo po malo. Budućnost je postala apsurdna ideja – svejedno koliko je neko mlad.

Prva knjiga Lavinije Branište "Interior zero" u Rumuniji je 2016. proglašena romanom godine. 2018. je taj roman objavljen i na nemačkom jeziku. I njen drugi roman "Sonja diže ruku") početkom iduće godine izlazi na nemačkom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android