Zavičaj mog prezimena

Osamdesetih, pre nego što mi je izašla prva knjiga, tri moje pesme moji beranski prijatelji Tufko i Reki poslali su na konkurs poznatog pesničkog festivala kod Podgorice. Nisu mi ništa rekli. Bio sam zatečen kada sam dobio poziv na festival na koji se nisam prijavio. Tada sam proveo nekoliko uzbudljivih dana obilazeći Podgoricu i Cetinje – prvi put je neko u Jugoslaviji prepoznao to što radim.

Posle toga su usledile decenije književnih rituala, knjige koje sam potpisao izlazile su u Sarajevu, Tuzli, Beogradu, Novom Sadu, Karlovcima, Splitu, Klagenfurtu, Skoplju. Ali ne i u Crnoj Gori. Tamo gde je zavičaj mog prezimena, njega nije bilo na koricama. Nije mi to posebno smetalo, ne spadam u ljude koji bi da remete prirodan tok stvari. Ne zanimaju me ni zakrvljeni književni klanovi, ni trka za političke sinekure od kojih je odavno oboleo književni pogon srpskohrvatskog govornog područja.

Ali sada, kada po pozivu idem u Berane, radujem se višestruko. Susretu sa prijateljima, susretu sa rodbinom, susretu sa publikom. Ima u tome duboke pravičnosti, da me moje prvo ovomilenijumsko zvanično književno gostovanje u Crnoj Gori vodi u Berane. Tamo nisam odrastao, ali pošto je to očev zavičaj, prijateljima i rodbini odlazim kad stignem – a ne stižem onoliko često koliko bi mi prijalo. U Polimlju nikako ne mogu biti stranac. Ili, kao što mi Tufko reče u šali, možeš ti da se osećaš kao Japanac, ali ovde si Vasojević i Dedović.

Carinik te prepoznaje

Poučen iskustvima sa raznih putovanja, na podgoričkom aerodromu sam izbegavao pogled carinika. Ako ga pogledate u oči može se desiti da vas zaustavi pa će da usledi dosadna procedura otvaranja kofera. Ali taj carinik pored kojeg sam prošao, rekao je ženskim glasom. „Da sam ja ti, Dedoviću, ja bih se makar javila!“ Jasna, Beograđanka, udata za Gorana, kojeg sam osamdesetih u Beranama upoznao kao talentovanog slikara, već decenijima sa porodicom živi u Podgorici. Sa Goranom se dugo nisam čuo i video, devedesetih sam otišao u Nemačku, on je kao pravnik u Beogradu poput cele tadašnje srednje klase, balansirao na ivici opstanka u vremenu sankcija i neobjavljenih ratova. Prešao je sa porodicom za Podgoricu i tamo je u turbulentnim decenijama napravio karijeru, najpre obaveštajnu, pa onda i diplomatsku. Drago mi je što sam video Jasnu, uzeo sam od nje Goranov broj.

Od aerodroma se vozimo najpre auto-putem, a onda pravcem na kojem nešto rade, uz Taru, pa onda uz Lim. Nebo se spustilo na crnogorska brda. Kiša. Stižemo po dogovoru u hotel Berane – sećam ga se iz socijalističke praistorije, sada je zaista kao nov, lepo je renoviran. Prijatelji su mi rezervisali sobu sa pogledom na Lim. Stojim na terasi i posmatram kako nadojen kišom i istopljenim snegom „Plavski beg“ moćno valja svoje brzake meni ispod nogu.

Njegova zelena boja po kojoj ga pamtim oživi tek kada se sunce kroz mrke oblake probije prema vodi. Ali to je dovoljno za sećanje na leta provedena u bašti kuće Softića, koja se sa balkona razaznaje na drugoj obali kao oaza četinara okružena zgradama. 

Beranskim korzom

Prolazimo glavnom ulicom koja danas nosi ime Mojsija Zečevića. Do sada su izbrojali ukupno osam imena te ulice. Uglavnom su to bila imena vladara koji su se u prošlom veku smenjivali kao na pokretnoj traci – od crnogorskog, srpskog i italijanskog kralja do Tita. Berane još uvek ima korzo – taj je običaj šećkanja u krug glavnom ulicom postojao u skoro svakoj jugoslovenskoj varoši da bi polako nestao u ovom veku. Ali ovdašnji ljudi još uvek za lepa vremena odlaze u svoju šetnju.

Možda razlog treba tražiti u širini i lepoti glavne ulice. Takvu nemaju mnogo veći gradovi. U bulevarski širokoj pešačkoj zoni prepoznaje se rukopis sorbonskog đaka, osmanskog civilnog upravnika Berana u doba osnivanja garnizonskog grada u 19. veku – zvao se Rizvan-beg. Ovaj čovek je želeo da njegov grad liči na evropske varoši. Otud ova velikodušna širina koja iznenadi čoveka kada se prvi put suoči sa gradićem od dvanaestak hiljada stanovnika.

Najpre se na terasi hotela viđamo sa Tufikom Softićem Tufkom, Remzijom Ramusovićem Rekijem i Markom Radojevićem. Prva dvojica su generacijski saputnici, drugujemo od osamdesetih. A Marko, koji se tek rodio krajem te decenije zapravo je čovek kojem dugujem ovaj susret. Ovaj profesor u beranskoj Gimnaziji je na društvenim mrežama izuzetno pozitivno prokomentarisao moje putopise, i izrazio želju da sa sretnem sa gimnazijskom decom. Potom je, upoznavši Tufka, saznao da smo zajedno studirali. Njih dvojica su se obratili potpredsedniku opštine Damjanu Ćulafiću koji je – a to se danas graniči sa čudom – kao političar založio za novi kulturni projekat. U Berane će dolaziti ljudi iz regiona koji imaju šta da kažu. Zamišljeno je da ja budem prvi u nizu gostiju programa „Vikend u Beranama".

S Vladom u Grudice

U nedeljno jutro čekao nas je izlet do očevog rodnog sela. Braća Ljubiša I Milićolaze po nas terenskim vozilom. Za volanom je Ljubišin sin Vladimir, jedva da je napunio 18 godina, a pokazaće se kao vozač sigurne ruke.

Zaustavljamo kod crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Andrijevici da kupimo sveće. Podignuta je 1887. Kamen temeljac postavio je  knjaz Nikola. Pošto su seoske crkve-brvnare bile često paljene u osmanskim osvetničkim pohodima, svaki puškonosac iz Gornjih Vasojevića donosio bi po kamen za crkvu. Stojim dakle pred kolektivnom zadužbinom ovog kraja.

Onda prelazimo Lim na mestu gde je u mome najranijem sećanju na ove krajeve bio drveni most. Sada je to poprilično stabilna betonska konstrukcija plave ograde. Selo Gračanica ugnezdilo se na levoj obali Lima. Valjalo nam se popeti do iznad 1.000 metara nadmorske visine, gde stoluje zaseok Grudice. Nebo se koleba između sivog i plavog. Njuška džipa se sve više uspinje. Potom prestaje i asfalt. Moja saputnica je čitav život provela u ravničarskom ambijentu. U njenom pogledu prepoznajem zebnju kada pogleda dole prema Limu. Na drugoj strani, prema istoku, vide se beli vrhovi koji se već računaju u Prokletije. Iz šume izbijamo na čistinu i stižemo do groblja. Mučimo se da upalimo sveće, Gorski vetar ih gasi.

Stric Milija je umro 2017. Pamtim ga kao vitalnog, smirenog i finog čoveka. Imao je onu temeljnu čestitost u sebi koja krasi dobre brđane – to bi se moglo nazvati i plemenitost. Na zajedničkoj grobnici đeda Miljana, bake Poleksije i njihovog sina Vukmana – mog oca – ostajem malo duže. Prilazi nam komšinica koja na livadi pored groblja čuva ovce. Hvali mog pokojnog oca – nikada nije prošao pored njene dece, a da im nije dao bombone. To govori šezdesetogodišnjem dečaku koji te bombone od oca nikada nije dobio. Isto kao i ostalo troje dece iz njegova dva neuspela braka. Svako od nas ima brojna lica. Ovde je upamćeno ono dobro očevo lice, ostala kao da nisu postojala.

Strinine dobre oči

Strina Mirosava ima 88 godina, bistrog je uma. Rukopis proživljenog života na njenom licu. Rodila je devetoro dece, moju braću i sestre – Veru, Ljubu, Radu, Veselinku, Rajka, Žarka, Milića, Ljubišu, Marka. Rajko je umro. A ovde, u gorskom selu, u lepoj kući, dočekuju nas ona i Marko. Toplina „smederevca“, tople strininih reči. Bistra gračanička rakija, sir i suvo meso, kao lek.

Već sedokosi strinini sinovi u živom rođačkom razgovoru. Ova toplina se ne da ničim platiti. Nazdravim stričevoj slici na zidu. I meni on nedostaje.

Potom se džipom penjemo do najviše tačke u selu koju meštani zovu Selište. Prepoznajem đedovu livadu sa kućicom od crvene, šuplje cigle u kojoj je umro otac. Do nje je u šiblje zarastao kameni temelj đedove kuće koja se odavno urušila. Nešto šume na padini, pa livada kao tobogan, a iza nje, u dubini, Lim. Sneg na Komovima. Pročitaću docnije u knjizi andrijevačkog pesnika Darka Jovovića “Uzmi knjigu” sledeće reči: „A prije skoro jednog vijeka doktor filosofije, pisac, profesor, teolog Radoslav – Jagoš Velišin Vešović, zapisa da kuću ne treba graditi tamo odakle se ne vide Komovi". Đedu MIljanu nije to trebalo govoriti. Njegova kuća je bila vidikovac naspram tri komsaka vrha. To je video prvo kada bi jutrom stao na prag. Opet me prožima slutnja da ovuda, rascvetalom livadom spram Komova, ne koračam samo ja, već i nevidljivi niz Dedovića. Oni sada imaju samo moje oči i moj glas.

Navraćamo u povratku kod porodice Dragana Dedovića. On je beogradski penzioner koji ovde sa ženom živi pola godine, dokle god je lepog vremena. U dvorištu drži košnice. Popijemo kafu i rakijicu, ponesemo med kojem ne treba ekološki sertifikat. Ovde gore pčele su van dometa civilzacijskih toksina. Pita me Dragan zašto dugo nisam pisao o ovom kraju. Možda su moji razlozi sahranjeni na tužnolepom seoskom groblju. Ali evo sada pišem.

Setim se i Vukomira Dedovića kod kojeg sam prošli put ovde noćio. I njega više nema. Umro je iznenada ovde, ali sahranjen je bliže svojima, u Vojvodini. Jedna od onih sveća je bila za njega. Naveče smo sedeli kod brata Ljubiše, snahe Milanke, imaju zlatnu decu. Došle su i sestre, i braća. Takve večeri služe da u u čuturicu duše natočite rođačku naklonost, a otpijate je kao dragoceni eliksir sećanja u danima samovanja.

Smanji ton, pojačaj argument

Tog ponedeljka sam već rano izjutra na kafi kod potpredsednika opštine Damjana Ćulafića u reprezentativnoj opštinskoj zgradi. Ćulafić je bio sagovornik širokog obrazovanja, mlad čovek sa merom, napolju je lila kiša, ali moralo se dalje. Imao sam zakazan razgovor sa gimnazijalcima. Stao sam pred zgradu u koju je pre devet decenija ulazio i moj otac.

Gimnazija je osnovana za vladavine kralja Nikole 1913, a ova zgrada je podignuta dvadesetak godina kasnije za vreme kralja Aleksandra. S vremenom su je nazvali „beranska Sorbona". Dala je više od dve stotine doktora nauka, preko dvadeset akademika, književnike i umetnike je teško pobrojati. Među njima su ljudi bez kojih je nezamisliv razvoj mog čitalačkog ukusa – Mihajlo Lalić, Miodrag Bulatović, Radovan Zogović, Ćamil Sijarić.

Po ovome kako su me gimazijalke i gimnazijalci dočekali, po njihovim pitanjima i energiji koju smo u nepredviđeno dugom razgovoru razmenili, uveren sam da će se ovaj sjajan niz nastaviti. Njihove bistre, radoznale oči, njihova pametna pitanja, njihova učtivost i umerenost – uverili su me da su ta mlada bića prave dragocenosti u ovom toksičnom svetu. Počastvovan sam susretom sa njima. Neki od njih su članovi jednog od najuspešnijih debatnih klubova u Crnoj gori, koji vodi Marko, a moto pod kojim odrastaju mogao bi da se zabeleži na ulazu u parlamente svih postjugoslovenskih zemalja: Smanji ton, pojačaj argument.

Dom trezvenosti

U podne sam učestvovao u podijumskoj diskusiji na spratu lepo uređenog Polimskog muzeja. U publici je bilo i rođaka i prijatelja i radoznalaca. Neću prepričavati ono što je rečeno, naposletku Tufko se pobrinuo da cela stvar završi na društvenim mrežama kao snimak Radio-Berana. Napunio sam svoje stare književničke baterije jer sam retko doživeo toliko blagonaklonosti. Posle smo se malo družili među istorijskim artefaktima muzeja. Marko mi je skrenuo pažnju na unikatnu pancirnu košulju sa kapuljačom iz 14. veka. Što sam je duže gledao, to se iz njene praznine u mojoj mašti jasnije pomaljalo lice tadašnjeg ratnika, slično mom licu.

Upoznao sam i ovdašnje književnike. Ljerka Petković, profesorica u gimnaziji i pesnikinja poklonila mi je nekoliko svojih knjiga. I ona ima bosansku prošlost, i njen se život meri lomom iz devedesetih. Znajući ovo drukčije sam pročitao njen stih: „I sada smo tu, zadovoljni, više ili manje, ali svjesni da volimo sve te posebne, užasne, sjajne i mračne puteve iza nas“. Upoznao sam – a već i citirao – Darka Jovovića. Njegovi zapisi o Polimlju i „beloj kugi“ ispod Komova čine ga hroničarem osipanja zavičaja. Posebno mi je draga njegova pesma o davnašnjim koscima čiji grobovi zarastaju u travu. Poneo sam za Beograd i njegove knjige.

Sve se ovo odvijalo u muzejskoj zgradi, u bivšem „Domu trezvenosti" – tako se prvobitno zvala zgrada nastala za Kraljevine Jugoslavije. Osamdesetih je tu bio smešten Rekijev atelje.

Bivši ja i Alba

Reki me je suočio sa likom za kojeg više nisam siguran da sam ga baš najbolje poznavao – sa mnom od pre nekoliko decenija. Izvadio je na sto „dosije“ iz kojeg su iskrsla moja pisma, razglednice iz Kalesije i Beograda sa poštanskim pečatima iz osamdesetih, tekst koji sam napisao o njegovim crtežima i slikama. Sve to je u meni aktiviralo zapretene hodnike sećanja – moja lična arhivska građa nije preživela rat.

U jednom trenutku smo za stolom  na terasi iznad Lima ostali za stolom Tufko, njegova supruga Nada, njihova ćerka, Reki i ja. U ovih nekoliko dana malo je bilo tih trenutaka bez gužve – nas je druženje iz osamdesetih povezalo za celi život.

Marko nas je tog vikenda odveo u kafić Ivangrad gde smo uz ledeno pivo pričali kao da se oduvek znamo. Ispričao mi je lokalnu priču o nesrećnoj lepotici Albi, koja je bila udata baš za onog turskog arhitektu koji je osmislio glavnu ulicu. Priča ili legenda, granice su ovde ionako nejasne, veli: Alba se zaljubila u pravoslavca, podli evnuh iz muževljeve kuće otkriva preljubu, ona se baca u vir, u zagrljaj „Plavskog bega“. I Lim je zauvek proguta.

Noć uoči odlaska stojim na hotelskom balkonu, na mestu gde je nekada bila stena sa koje je lepotica Alba skočila u smrt. Lim huči, osion od viška vode. Kišno je proleće.

Sutradan će se Tufko čuti sa našim drugom sa studija Momirom. Daće mi slušalicu. Nismo se čuli decenijama, a razgovarali smo kao da smo se juče rastali. U Podgorici ću iskoristiti broj sa početka teksta koji nam je dala Jasna. Videću Gorana Poleksića i pričaću mu uz lozu o ovim danima. On meni o Rumuniji i politici. Mislim da se i on rado seća naših beranskih druženja, samo to retko spominje. U penziji je i opet namerava da crta. Na Aerodromu će me iznenaditi i Velizar, kolega sa sarajevskog studija. Još jedan srdačan blic susret. Pomisliću, već zavezan u avionu, da u stvari ovde imam toliko ljudi s kojima bih morao da sednem ko čovek, da bi mi za to trebalo jako mnogo vremena. Ili moram češće navraćati.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.