Zakon o integraciji – euforija bez razloga | Evropa | DW | 18.04.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Zakon o integraciji – euforija bez razloga

Nemački Zakon o migraciji obećava mnogo: više radnih mesta za izbeglice i manje socijalnih žarišta. Politikolog Štefan Luft ocenjuje međutim da je takve inicijative trebalo mnogo ranije pokrenuti.

Dojče vele: Neposredno nakon što se nemačka vladajuća koalicija dogovorila o ključnim pitanjima zakona, šef poslaničkog kluba socijaldemokrata (SPD), Tomas Operman je tvitovao: „50 godina od početka useljavanja, Nemačka je dobila Zakon o integraciji“. Vice kancelar Zigmar Gabrijel ocenjuje da je reč o „istorijskom koraku“. Gospodine Luft, koliko je važan ovaj zakon?

Štefan Luft: Pre svega moram da kažem da su u Zakonu o boravku iz 2005. sadržane odredbe koje se odnose na integraciju. Euforija se iz perspektive političara može razumeti, ali u pogledu ograničenog delovanja države na polju integracione politike, gledano iz mog ugla, nema mesta euforiji.

Zakon obećava neke novine. Na primer, vlada želi da postigne 100.000 dodatnih „mogućnosti za zapošljavanje“. Misli se verovatno na „posao od jednog evra“. Da li se time garantuje trajna integracija na tržištu rada?

Ni u kom slučaju. To je u prvom redu preduslov za ulazak na regularno tržište rada. Ne bi smelo da se dogodi da se na izbeglice gleda tako da one imaju izgleda samo za marginalne poslove, zato što i kod tih nisko plaćenih poslova zarađuju znatno više nego u zemljama iz kojih dolaze. To ne može da bude cilj jedne integracione politike koja podrazumeva jednako učešće za sve.

Dr. Stefan Luft

Štefan Luft: Kod integracije je najvažnije da se ostvare kontakti sa domicilnim stanovništvom

Kako bi takva politika mogla da bude sprovedena?

Kod nas su došli uglavnom mladi ljudi. Oni bi morali da budu dokvalifikovani, ako je moguće da završe škole, kako bi kasnije mogli da dobiju radna mesta. Ja tu zapravo vidim pravi izazov.

Planirani zakon ne sadrži samo podsticaj, već i obaveze govori se o kursu integracije. Mnoge izbeglice već sada osećaju da se prema njima ophodi tutorski i da je njihova sloboda delovanja ograničena. Jesu li ovi koraci pravi put da se ljudi integrišu u društvo?

U svakom slučaju su to legitimne mere. I one neće biti odlučujuće. Kada je reč o integraciji, u prvom redu se ide ka tom da se ostvare kontakti sa domicilnim stanovništvom. A to je opet, kada je reč o integrisanju na tržištu rada, od velikog značaja. Ako imam kontakte sa društvom koje me je primilo, onda ću mnogo lakše preko inter-etničke mreže da dođem do posla. To je naravno odlučujuće i kod učenja jezika koji vam je potreban u svakodnevnom životu. A, ako ostanem da živim u delu grada u kojem je koncentrisana samo jedna etnička grupa, jezik neću naučiti. Država u tom slučaju može da uvede koliko god hoće sankcija, ali to ne pomaže.

Ali zar ne obećavaju uspeh planirana naselja za izbeglice kojima je odobren boravak u Nemačkoj? Upravo na taj način Vlada Nemačke želi da spreči formiranje socijalnih žarišta.

Devedesetih godina smo imali Zakon o dodeli stana za useljenike sa nemačkim korenima iz Istočnog bloka koji je imao pozitivne efekte. Obaveza života u jednom mestu je u prvom redu važila za one kojima je država obezbedila pomoć. Takav pristup u osnovi ima smisla. No, pitanje je da li se u tom određenom regionu vrši i integracija. Važno je da ljudi ne protraće to vreme već da ga iskoriste da se integrišu u obrazovni sistem i tržište rada.

Planirani zakon takođe je stroži kada je reč o obavezama migranata. Onaj ko ne iskoristi ponuđene mere za integraciju, mora na primer da računa sa smanjenjem pomoći. Koliko su zaista neophodne takve mere?

To su legitimne državne mere i one će pogoditi samo manji deo migranata. Oni koji imaju interesa da ostanu u Nemačkoj na duže staze i da se etabliraju i u društvenom smislu, iskoristiće sve ponuđene mogućnosti.

Kako će na Zakon o integraciji reagovati ostatak društva? Ne pojačava li zapravo to potenciranje „obaveza i sankcija za izbeglice“ predrasude o tome kako izbeglice ne žele da se integrišu?

Ne verujem da će to značajnije uticati na raspoloženje javnosti. Odlučujuće će biti to da li će poći za rukom da ti ljudi što pre napuste prihvatne centre. Jer, tek kada prestanu da budu samo u okruženju svojih sunarodnika, moguće je početi sa procesom integracije.

Nedostaju li u ovom trenutku inicijative države s kojima je trebalo početi pre integracionog procesa?

Prošle godine je savezna vlada otvorila 3.000 radnih mesta u saveznim službama za migracije i izbeglice. S jedne strane je predugo trajalo dok se to uradilo, a s druge bi konačno morale da se na raspolaganje stave kvalifikovane osobe. To je posledica politike koja godinama ne zapošljava dovoljan broj ljudi kako bi se nosilo sa porastom broja zahteva za azil. To drži ljude dalje od pravog života u kojem se integracija odvija svakodnevno.

Dr Štefan Luft je docent na Univerzitetu u Bremenu i najviše se bavi migracionom i integracionom politikom.

Reklama