Zagrebački kustoski tim osvaja Beč
10. mart 2020.
„Orao je odleteo“, „Bečka Kunsthale se menja“ – tako su poslednjih meseci austrijski mediji pisali o smeni na kormilu vodeće bečke institucije za savremenu umetnost. Orao je kao logotip muzeja uveo Nikolaus Šafhauzen, prethodnik WHW, kustoskog tima iz Zagreba kojega čine Ivet Ćurlin, Nataša Ilić i Sabina Sabolović, od prošlog juna „na radu“ u Beču, i Ana Dević koja „drži položaje“ kod kuće u Zagrebu.
Austrijskoj medijskoj javnosti veoma se svidela ta slika orla koji je odleteo zajedno s nepopularnim Šafhauzenom. Njemu su prigovarali da je od Kunsthale napravio skupu instituciju s velikim, hladnim pogonom i da je ona sve samo ne ono što bi trebalo da bude: dom za savremene umetnike i publiku koja želi da dođe da vidi to što oni rade. Ali šta će da zameni orla – i doslovno i figurativno – to austrijska javnost nije znala. I s određenim podozrenjem čekala je da vidi šta će to novo „tri devojke iz Hrvatske“ da donesu u Beč.
Zato je s velikim interesom dočekano otvaranje prve izložbe u bečkoj Kunsthale pod novim rukovodstvom i naslovom „...o hlebu, vinu, automobilima, bezbednosti i miru“. Kustoski tim iz Zagreba zamislio ju je kao neku vrstu svoje umetničke vizit-karte, pa je u nju uključio veliki broj umetnika s kojima je radio u poslednjih 20 godina. Tu su i radovi umetnika iz regiona, poput Mladena Stilinovića, Selme Selman, Milice Tomić, Hane Miletić. Ta vizitka je u svakom smislu šarolika i otvorena, sa snažnim ženskim pečatom naglašenim izborom 8. marta kao datuma otvaranja i s jasnim levim političkim stavom s kojim WHW uvek radi i nastupa.
I da odmah odgovorimo na ono najvažnije pitanje: velika očekivanja austrijske javnosti nisu ostala izneverena. U Museumskvartir, muzejski kompleks u srcu Beča, u nedelju (8.3.) slila se reka od dve i po hiljade posetilaca. To je brojka koju ta institucija, rekla nam je njena portparolka, sa sličnih događaja ne pamti.
„Ne želimo da vodimo praznu kuću!“
„Izuzetno smo zadovoljne“, kaže WHW-trojac. „Kad radiš prvu izložbu, radiš uvek u nekoj vrsti mehura, jer ne znaš tačno s kim razgovaraš, ko je tvoja publika, kakva će biti interakcija, još uopšte nisi opipao puls grada na pravi način. A na otvaranju je zapravo postalo opipljivo da su naš predlog, smer i vrednosti koje smo htele da naglasimo očigledno dobro primljene.“
Super je osećaj, pričaju u razgovoru za DW, to što se pokazalo da u instituciji koju će da vode još najmanje pet godina, kreću na put na kojem očigledno neće biti same, jer postoji publika koju interesuje ono što rade.
To je novim umetničkim direktorkama bečkog muzeja za savremenu umjetnost veoma važno: „Ne želimo da vodimo praznu kuću. Ovo što mi radimo je na neki način javni servis. Svaka kasrika u supermarketu plaća naš program. Mi mislimo da prema tome moramo da budemo odgovorne.“
A to znači, kažu, da moraju da pronađu način da umetnici, kustosi, kritičari, teoretičari Kunsthale osećaju kao svoju kuću. Ali i da ponude sadržaje koje će da prihvati najrazličitija publika u Beču. Najteži deo zadatka je, priznaju, upravo taj: kako postići da ona kasirka iz supermarketa dođe da vidi njihove izložbe i poseti njihov muzej? Iako su svesne težine zadatka u kojem – kada je reč o umjetnosti – ni u Beču, a ni drugde, nisu usamljene, one su optimistične. Veruju da živimo u trenutku u kojem postoji mnogo tema koje ljudi osećaju kao goruće i koje interesuju širi krug ljudi.
„Naš prvi pokušaj će biti da probamo da razgovaramo o temama koje se tiču šireg kruga ljudi, o kojima ljudi imaju neko mišljenje, neki stav, i o kojima su spremni da uđu u diskusiju. To je jedan deo, a drugi, koji ćemo polako da razvijamo, jeste da ljudi osete da institucija ima interes za njih.“
To žele da pokažu konkretnim gestovima, poput pozivnica na različitim jezicima i po prvi put organizovanim turama na bosanskom, hrvatskom i srpskom. „To su mali gestovi za koje je potrebno vreme da dođu do ciljne grupe, ali koje će, nadamo se, dovesti do toga da se ljudi osećaju pozvanim na drugačiji način.“
Šta je čoveku potrebno za dobar život?
Prva izložba u mandatu WHW u Kunsthale udružuje mnogo tih proklamovanih ciljeva kustoskog kolektiva iz Zagreba. Njen naslov je citat iz knjige libanskog autora Bilala Khbeiza i njegovog promišljanja snova o „dobrom životu“. Šta je čoveku potrebno za „dobar život“? Dali su to hleb, vino, automobil, sigurnost i mir? To je, kaže Khbeiz – a tu njegovu sliku preuzimaju kustoskinje bečke izložbe – predstava o „dobrom životu“ kakvu veliki broj povezuje sa Zapadom i o kakvom veliki broj ljudi sanja. Za njega su, kako nam bolno pokazuju slike ljudi s granica Evropske unije, mnogi spremni da rizikuju i život.
„Da li postoji nešto za šta si spreman da daš svoj život?“ – stoji na jednom plakatu izloženom u okviru rada Milice Tomić. „Za šta si ti spreman da umreš?“ – pitam poznanika koji se nađe pored mene u trenutku dok stojim pred radom srpske umetnice. „Za moj život“, kaže mi on, intelektualac iz Zagreba. I tu se zatvara krug koji se otvara sa željom kustoskinja WHW da se bave gorućim temama, nastavlja se ilegalnim migrantima koji se utapaju po Sredozemnom moru i smrzavaju na granici Hrvatske i BiH, i kasirkom iz supermarketa, koja se isto tako bori za neki „dobar život“.
Živimo, bez sumnje, u vremenu u kojemu su ljudi postali svesni da globalni problemi imaju lokalne posledice: korona-virus, globalno zagrevanje, ratovi, migracije… „U vremenima ekonomske krize i nezdrave ekonomije, način da ostaneš siguran je da nemaš ništa“, kaže jedan od grafita koji prati posetioce izložbe u Kunsthale, rad rumunskoj umetnika Dana Perjovšija. Drugi nas poziva na „Comm(unity) karantin“.
Sve reči iz naslova izložbe, smatraju kustoskinje, ostavljaju gorak okus u ustima. Svet u kojem živimo s problemima koje imamo može se iščitati iz uvodnog teksta programske knjižice – dokaz da kapitalizam na duge staze ne može da nam zagarantuje „dobar život“. Traže se nova rešenja – a WHW žele da ih traže sa umetnicima i bečkom publikom.
Samo, da li je to kontradikcija sama po sebi? Da li je Beč, kao jedan od centara upravo onog kapitalizma koji kritikuju, zapadna metropola u kojem se čovek, pored sjajnih, bogatih, velikih i raskošnih zdanja oseća tako mali, u stvari pogrešno mesto za tu potragu? Nije, uverene su kustoskinje iz WHW: „Ne treba zaboraviti da je Beč i crveni grad, ’rotes Wien’, da u gradu postoji mnogo zajednica koje to žive. Osim toga, u njemu su socijaldemokrate na vlasti od Drugog svetskog rata. Na svetskim listama gradova najboljih za život Beč je često u vrhu – i to ne zato što je lep kao Zaher torta, nego zato što ima najveći procenat javnog stanovanja u Evropi, jer ima besplatno školstvo, mrežu vrtića, odličan zdravstveni sistem, jer je grad koji gradi svoje zelenilo i mnogo se bavi svojom ekološkom pozicijom.“
Skvoteri u zagrebačkom javnom prostoru
A zašto rešenja za bolju budućnost ne traže u svom gradu, Zagrebu, i u Hrvatskoj? To, kažu, rade već 20 godina. I odlaskom u Beč nisu prestale. Tri članice WHW su u Beču, a četvrta, Ana Dević vodi na praktičnom nivou zagrebački pogon koji se trenutno sastoji prvenstveno od dve inicijative: Galerija Nova u kojoj i dalje rade izložbene i diskursivne programe, i program WHW-akademije, eksperimentalni internacionalni program za mlade umetnike.
Vrlo im je, kažu, važno bilo da njihovo delovanje u Zagrebu ne bude ugašeno, niti ugroženo. Istovremeno, misle da bi javnost trebalo da zna da je jedan deo motivacije za odlazak na novi posao u Beč bio taj što su se umorile od 20 godina stalnog pregovaranja o osnovnim uslovima rada kod kuće.
„Galeriju Nova koju vodimo već 15 godina, vodimo u apsolutno prekarnim, nemogućnim uslovima. Već šest godina nemamo ugovor, neka smo vrsta prećutnih skvotera u gradskom prostoru, imamo minimalnu podršku za naš rad. Nikada nismo dobili nikakve pozive ili inicijative iz bilo koje velike institucije. Ne radi se čak o vođenju neke institucije – nego nas niko nije pozvao ni za neki kustoski rad, za neku izložbu.“
U Beču su, pak, dobile veliki prostor, dobro opremljenu instituciju s budžetom od preko četiri miliona evra godišnje, koji je definisan za iduće tri godine. Godinu i po dana pre isteka njihovog petogodišnjeg ugovora, biće im rečeno da li Grad Beč želi da ih zadrži na čelu Kunsthale.
Privilegovane migrantkinje
Za sada se, kažu, osećaju apsolutno dobrodošlo u Beču i nailaze na otvorena vrata kod svih institucija kod kojih su pokucale. Nikakav oblik otpora ili diskriminacije zato dolaze odakle dolaze, kažu, nisu osetile. Ali svesne su da su one privilegovane migrantkinje:
„Iste sekunde smo dobile radnu dozvolu, boravak, apsolutno sva prava koja dolaze u tom paketu. Tako da smo oprezne kada koristimo tu reč, jer smo itekako svesne kroz šta ljudi prolaze da bi fizički došli do Austrije, a kamoli da bi regulisali svoj status. Činjenica da si na visokoj institucionalnoj, direktorskoj poziciji na neki način ukida jedan deo te perspektive.“
Neugodnih iskustava kao Hrvatice u Beču nisu imale, ali ipak je dobro, kaže s osmehom Sabina Sabolović, jedna od članica WHW, da joj do Zagreba treba samo pet sati vožnje autobusom. Toliko i zagrebačku publiku deli od izložbe u Kunsthale Beč i gorućih tema koje nas se, uverene su nove šefice te ugledne bečke institucije, svih tiču.