Zaboravljena deca Morije | Politika | DW | 17.08.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Migranti

Zaboravljena deca Morije

U izbegličkim kampovima na grčkim ostrvima cela jedna generacije dece odrasta bez škole ili obdaništa. I bez budućnosti. U najvećem kampu, na ostrvu Lezbosu, živi 14.000 ljudi. Među njima je 5.000 dece.

Morija

Morija

Kamp Morija na Lezbosu. U njemu se izbeglice osećaju kao u zatvoru. Već pet meseci, tačnije od marta ove godine, oni ne smeju da napuste kamp. U potpunosti su fizički odsečeni od ostatka sveta. Na snazi je i dalje zabrana izlaska zbog pandemije. Time, kako tvrde službeni izvori, žele da zaštite izbeglice od korona virusa.

Pročitajte i: Odlazak iz pakla Morije

Kontakt sa spoljnim svetom odvija se preko interneta. Jedan otac iz Avganistana, kog susrećemo u njegovom šatoru u kampu Morija, zahteva pomoć od sveta. U šatoru su i njegova dva sina, koja bi ustvari trebalo da idu u obdanište. Sede i pomalo uplašeno gledaju u našu kameru.

Deca u Moriji kao u zatvoru

Deca u Moriji kao u zatvoru

„Ukradena budućnost"

Njihov otac nam se žali da se njegovoj deci krade budućnost: „Ja sam rođen za vreme rata, odrastao sam u ratu. I moja deca su rođena u ratu, ali ne želim da i oni odrastaju u ratu i možda postanu ekstremisti. Želim da studiraju, zato sam ovde. Molim Evropsku uniju da nas izbeglice prihvati, kako bi moja deca mogla ovde da studiraju i kako bi mogla doprineti društvu."

Pre proglašavanja zabrane izlaska zbog korone, dakle krajem feburara i početkom marta, ovim ljudima je barem na nekoliko sati bilo dozvoljeno da napuste kamp. Kako bi otišli na igralište ili posetili neki od centara humanitarnih organizacija, gde se volonteri iz celog sveta brinu o deci. Na ostrvu Samosu to čini organizacija SamosVolunteers, smeštena odmah pored izbegličkog kampa.

„Zajedno pevamo, pravimo razne stvari. Nekad igramo i igrice kroz koje deca mogu nešto i da nauče", rekla je početkom ove godine Lavinia Frank iz humanitarne organizacije SamosVolonteers:

„To je sve neslužbeno, mnoga od ove dece bi zapravo morala da pohađaju školu ili idu u obdanište, ali toga ovde nema. To znači da mi pokušavamo da barem malo nadoknadimo taj gubitak, trudimo se da ih nekako zabavimo."

Pogledajte video 05:25

Izbeglički logor na lošem glasu

Čekanje u redu za doručak, ručak...

Promena u svakodnevnoj kolotečini barem na nekoliko sati dnevno, barem par sati nešto što naliči vrtiću ili osnovnoj školi. Stariji uzrasti pohađaju kurseve engleskog ili grčkog. Ali, ni toga više nema nakon uvođenja zabrane izlaska iz kampa.

No, čak i dok su postojali te programe je posećivao samo mali broj dece iz kampa. Ahmed iz Sirije, poput mnogih drugih, nikada nije bio na nekom takvom kursu: „Uvek su se održavali ujutro. A tada obično moram da čekam u redu za doručak za moju mlađu braću i sestre."

A to čekanje često zna da potraje i po sat vremena, ili čak i duže, kaže Ahmed. A nakon što donese doručak, već uskoro mora ponovno da stane u red – kako bi preuzeo ručak.

Ahmed je, pre nego što je sa svojim roditeljima stigao u Grčku, dve godine preživljavao u Turskoj. Tamo je mogao da pohađa školu – teoretski. „Ali, ustvari nisam mogao, jer sam morao da radim, kako bih zaradio par lira". Tada je imao samo 11 godina.

„Ionako nismo imali novca za olovke, papir i sveske", priča Ahmed na turskom. Tokom boravka u Turskoj, malo je naučio taj jezik. Ali, već godinama nije pohađao školu. Ni ovde, na grčkim ostrvima, u izbegličkim kampovima ispred kojih se vijore zastave EU, nema školske nastave za nekoliko hiljada dece.

Sistem s greškom

„To je sistem koji je programiran s greškom", kritikuje Apostolos Veizis iz humanitarne organizacije Lekari bez granica. Niti je ikad bilo škola u sklopu kampova, niti su deca iz kampova smela da pohađaju javne škole koje se nalaze odmah uz kampove na Lezbosu i drugim ostrvima. Nažalost to je tako, naglašava Apostolos Veizis:

„Javne škole nisu bile na raspolaganju toj deci, jer se polazilo od toga da se ona tu nalaze ionako samo privremeno. A deci bi osim toga bila potrebna posebna nastava. Uvek je bilo nekakvih izgovora, tako da deca iz kampa Morija nikada nisu ni krenula u školu."

Deca u Moriji sebe više ne vide kao decu

Deca u Moriji sebe više ne vide kao decu

Posledice su stravične, pogotovo za psihu te dece. Apostolos Veizis i njegove koleginice i kolege brinuli su se za brojnu takvu decu u poljskoj klinici Lekara bez granica na Lezbosu: „Ljudi u kampovima gube nadu, svaki dan sve više i više. A deca, ona ne gube samo nadu, kod njih se gasi i životna radost. Trauma kroz koju su prošla se nastavlja, ide sve dalje i dalje i jednostavno je se više ne mogu rešiti. To ide čak tako daleko da ta deca sebe više uopšte ne vide kao decu."

Posebno je teško deci koja ne znaju šta je igralište, koja još ne znaju šta je vrtić ili škola.

Zaboravljeno mesto, zaboravljeni ljudi

Omid Alizada je jedan od 14.000 izbeglica smeštenih u kampu Morija. Ovamo je stigao u novembru prošle godine, zajedno sa svojom suprugom i malim sinom, koji bi ustvari uskoro trebalo da krene u prvi razred.

Umesto toga, ova porodica čuči iza ograde kampa Morija i ima osećaj da je ceo svet zaboravio: „Da, Morija je zaboravljeno mesto, ovi ljudi ovde su zaboravljeni ljudi", žali se Omid Alizada.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama