Zabluda vaseljenskog patrijarha | Politika | DW | 10.01.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Zabluda vaseljenskog patrijarha

Odluka vaseljenskog patrijarha o dodeljivanju autokefalnosti Ukrajinskoj crkvi u suprotnosti je s crkvenim pravom. Krivicu pritom snosi i Moskovska patrijaršija. Ipak, taj sukob nudi i neke šanse, ocenjuje Miodrag Šorić.

Počasni poglavar pravoslavne crkve, patrijarh Vartolomej, zagarantovao je pravoslavnim vernicima u Ukrajini autokefalnost, dakle nezavisnost. On je to uradio na svoju ruku i protivno savetima koje su mu davali drugi episkopi. Na taj način on je prekršio crkveno pravo, takozvane kanone. To je takođe u suprotnosti sa odlukama koje je on sam pre nekoliko godina doneo u vezi Ukrajine.

Reakcije teško da mogu da budu gore: druge patrijaršije odbijaju poslušnost Vartolomeju. Kritikuju ga čak i članovi Sinoda Grčke pravoslavne crkve. Crkveni poglavari iz Poljske i Češke protive se Vartolomeju. Igumani i starci sa Svete gore sa preko 2.000 monaha vrte glavom.

A aplauz dolazi od ministra spoljnih poslova SAD, nekadašnjeg potpredsednika SAD Džoa Bajdena i jednog od nekadašnjih šefova CIA. Vašington podržava podelu crkve u istočnoj Evropi. Uticaj Moskve u Ukrajini trebalo bi da oslabi, pa makar on bio samo crkveni. Iz američkog ugla to je legitimno.

Crkveno-pravna promišljanja su mnogim Amerikancima strana. Zbog čega bi ljudi danas trebalo da se pridržavaju saborskih odluka iz IV veka? Amerika naime sebe vidi kao domovinu slobode, a pre svega verske slobode. Kao zemlju u koju su vekovima bežali ljudi koji su na drugim mestima bili progonjeni. Ali, i kao zemlju u kojoj se pojavljuju nove verske zajednice, poput sajentologa, mormona, Jehovinih svedoka, bezbrojnih crkava koje propagiraju oživljavanje jevanđeljskog života. A oni iz Sjedinjenih Američkih Država pokušavaju da uz pomoć ogromnog novca misionare širom sveta – pa i u istočnoj Evropi.

Patrijarh pod pritiskom predsednika

Patrijarh Vartolomej mogao je da sebi dâ vremena za svoje odluke. U stvari, to je ono što je on pre svega trebalo da uradi. Prema Kanonskom pravu, odluke od istorijskog značaja moraju da se donesu konsenzusom. Ali, patrijarh u Istanbulu dozvolio je da ga požuruju, pre svih ukrajinski predsednik Petro Porošenko.

Taj nesrećni šef države bori se za svoj reizbor krajem marta. A, prema anketama, njegova popularnost prilično je srozana: zbog toga što privreda ne stoji dobro, što nema stranih investicija, korupcija besni, a nema ni mira na istoku zemlje. Zato sada Porošenko očekuje dodatne glasove zbog osnivanja ukrajinske nacionalne crkve.

Ali mnogi Ukrajinci su skeptični. Najveći broj verskih zajednica ostaje uz kanonski priznatu Moskovsku patrijaršiju. Ono što ujedinjuje crkvu koju je proglasio Vartolomej, jeste protivljenje Rusiji – ali to na duge staze ne drži vodu. Na kraju krajeva, Vartolomej im i nije dao potpunu nezavisnost – jer on sam je njihov patrijarh. Druge pravoslavne crkve izbegavaju takvu kanonsku konstrukciju.

Za to što je crkveni spor mogao do te mere da eskalira, krivicu snosi i Moskovska patrijaršija. Patrijarh Kiril previše otvoreno se stavlja na stranu ruskog predsednika Vladimira Putina. Zbog toga mnogi Ukrajinci smatraju da je on produžena ruka Kremlja. To naravno ima malo veze sa stvarnošću, ali percepcija jeste takva. Moskovska patrijaršija morala je pre svega snažnije da se angažuje – i to kao institucija koja obe strane poziva na mir i uzdržanost, koja gradi mostove.

Konstantinopolj je istorija

Suočiti se s modernom, političkom i društvenom stvarnošću, nije jača strana pravoslavnih nacionalnih crkava. Grčka crkva na primer i dalje priča o patrijaršiji u „Konstatinopolju“. Ali metropola koja je nekada bila glavni grad istočnog Rimskog carstva, već stolećima se zove Istanbul. Uticaj patrijarha koji vlada u tom gradu ne može ni da se poredi sa uticajem koji su imali njegovi prethodnici u Konstatinopolju.

Pa zašto je onda on još uvek počasni poglavar pravoslavlja? Zato što je to tako bilo u ranom srednjem veku? Zato što se Grci nadaju da će „ponovo osvojiti“ grad? To je apsurdno. Ali počasni primat ipak je opstao, a on, umesto da miri, stvara nove sukobe – danas u Ukrajini, Estoniji ili Bugarskoj, a uskoro možda i u drugim delovima sveta.

Ipak, koliko god da je taj aktuelni sukob neprijatan i tragičan, on nudi i neke šanse. Nacionalne crkve mogle bi da odluče da postanu „demokratskije“ i ravnopravnije. Da, na primer, svake godine neka druga patrijaršija preuzme predsedavanje među crkvenim velikodostojnicima. Demokratija i ravnopravnost pospešuju otvorenost i toleranciju, pa onda niko ne bi mogao da se postavlja iznad prava i dogovorenih pravila.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM