Zabadava utrošen život? - 40 godina od Titove smrti | Politika | DW | 04.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Jugoslavija

Zabadava utrošen život? - 40 godina od Titove smrti

U „najvećem sinu naroda i narodnosti“ i četiri decenije posle njegove smrti jedni vide diktatora i žderača njihove nacije, a drugi kažu da današnji političari ne mogu ni da okreče to što je on sagradio.

Split, oktobar 1981.

Split, oktobar 1981.

Moglo bi se pomisliti da je je period koji je prošao od Titove smrti 4. maja 1980. dovoljan za kakvu-takvu distancu. Teoretski, strasti bi trebalo da jenjavaju. Ispostavlja se da su mitovi o zlom boljševiku ili dobrom ocu jugoslovenske nesvrstane, samopuravne, bratsko-jedinstvene zajednice lice i naličje istog fenomena.

Titovi siročići

Počnimo od tog maja 1980. U Splitu na stadionu Poljud reporter Radio-televizije Beograd Milomir Jasnić beleži kamerom nekoliko minuta koji će dospeti na sve svetske televizije: Na vest sa stadionskog razglasa da je "umro drug Tito” igrači Zvezde i Hajduka kao i 50 000 ljudi na tribinama potreseni su do srži. Onda se iz hiljada grla začuje zavetna pesma: "Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo!”

Cela jugoslovenska nacija, za koju će njeni etnički sastavni delovi posle većinski tvrditi da nije nikada postojala, ujedinjena je u osećanju gubitka. Da li smo tada znali za kim tugujemo? Ja, priznajem – nisam. Milioni građana su držani u stanju političke infantilnosti. Oficijelna istoriografija i biografije su prećutkivali bitne detalje iz Titovog života. Ali suze tih ljudi, kojih se neki danas stide, nisu bile lažne.  

Postoji 15 različitih podataka o datumu rođenja Josipa Broza, pri čemu je 7. maj 1892. najčešći. Familija u Zagorje dolazi u 16. veku iz današnjeg okruga Trento na severu Italije. To područje je tada pripadalo Austriji i imalo izmešano nemačko i italijanko stanovništvo. Tako je po ocu Franji, Josip Broz Hrvat italijanko-nemačkog korena, a po majci Mariji Slovenac.

Titi i Vili Brant u Nemačkoj, 1970.

Titi i Vili Brant u Nemačkoj, 1970.

Biografske bodlje

Bravarski zanat je završio u Sisku, a posao ga je vodio sve do Češke, Nemačke i Austrije. Broz je 1910. pristupio Socijaldemokratskoj partiji Hrvatske i Slavonije. Godine 1913. odlazi na odsluženje vojnog roka i kao austrougarski vojnik dočekuje Prvi svetski rat – ističe se kao skijaš i mačevalac, ima čin vodnika.

I Tito i jugoslovenski komunistički biografi rado su prećutkivali to da je vodnik Broz ratovao kao artiljerijski podoficir u Srbiji i da je 1914. bio čak unapređen. Ovaj deo biografije se danas rado navodi kao dokaz da je Broz vrlo rano zauzeo antisrpski stav. Teza se teško može dokazati. Broz je prekomandovan na istok gde je, teško ranjen kopljem jednog Čerkeza, dopao u rusko zarobljeništvo. Pre toga je te 1915. godine predložen za austrougarsku Srebrnu medalju za hrabrost, jer je sam zarobio gomilu ruskih vojnika. Medalju nije mogao da primi u zarobljeništvu. Tito je 1967. posetio Beč. Domaćini su želeli da ga obraduju uručivanjem starog odlikovanja, ali on je to odbio.

Ipak, svi njegovi biografi potvrđuju da je posle zarobljeničkog, pa crvenoarmejskog boravka u Rusiji doživotno ostao emotivno vezan za tu zemlju. Dakle, ne postoji automatizam prema kojem moraš da mrziš državu i narod koji su bili tvoji ratni protivnici.

Prva proleterska, 7.11.1942., Bosanski Petrovac

Prva proleterska, 7.11.1942., Bosanski Petrovac

Tito kao „ruski agent"

Neću prepričavati Brozovu biografiju. Samo ukazujem na nekoliko bizarnih detalja iz nje. U njih spada jedan podatak sa nemačkih sajtova. Navodno je Brozov vanbračni sin Hans Študer pao kao vojnik Vermahta u borbi protiv jugoslovenskih partizana. Istina ili ne, ovo je već ozbiljan štof od kojeg Holivud pravi potresne filmske priče.

Najspektakularnija je ipak priča koja je o Titu stigla iz Sjedinjenih Američkih Država, zemlje u koju je Josip Broz hteo da emigrira dva puta. Prvi put 1907. ali nije mogao da skupi novac za putovnje. Drugi put deset godina kasnije, iz revolucionarnog Petrovgrada, ali ga nisu pustili preko finske granice.

Tito i Hruščov, 1963. na brodu Podgorka

Tito i Hruščov, 1963. na brodu Podgorka

Priču je 1955 agentima američke tajne službe ispričao Marijan Džon Markul. A mi je znamo jer je CIA 2016. sa brojnih dokumenata iz pedesetih skinula oznaku „poverljivo". Mikul je rođen u Livnu 1909. a od 1936. je živeo u Americi. Tvrdio je da je 1928. upoznao Josipa Broza te da ga je potom dva puta video u Parizu, 1935. i 1936.

Posle rata se sreo sa Titom 1953. i uverio se da nije reč o istoj osobi. Navodno, nije odgovarala ni visina, originalnom Brozu su nedostajala dva prsta, a ovaj iz pedeset i treće imao ih je deset, čak je svirao klavir. Po njemu je reč o ruskom agentu koji je ukrao njegov identitet 1937. godine, kada pravi Tito nestaje u Rusiji. Čovek koji je Staljinu rekao istorijsko „ne" je navodno bio ruski general Nikolaj Lebedev koji se lažno predstavljao kao Josip Broz.

U šumu gerilac, iz šume – maršal

Koga god da je britanski brigadni general Ficroj Maklejn, čovek od Čerčilovog poverenja, sreo 1943. – ruskog generala ili bravara iz Zagorja – bio je fasciniran. Čerčil je Maklejna uputio u Jugoslaviju „da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". 

Tito i Čerčil u Splitu, 16.juli 1960.

Tito i Čerčil u Splitu, 16.juli 1960.

Maklejn je, upoznavši komunističkog gerilskog vođu u akciji, bio iznenađen Titovom spremnošću da svaki problem sagleda sa svih strana, njegovim humorom i nizom osobina koje su govorile da taj čovek usred tolike smrti – voli život. Konzervativni britanski obaveštajac nije ni u jednom trenutku zaboravio da ima posla sa ideološkim protivnikom. Ali je odlično razumeo šta se zaista događa na terenu. I da će Titova vojska sa Britancima ili bez njih pobediti. Ostatak se može pročitati u hronikama antifašističke borbe u svetu.

Titov raskid sa Staljinom samo tri godine posle rata imao je suštinske posledice za modernizaciju Jugoslavije koja je dobila hibridni, zapadno-istočni oblik. Staljin je pokušao da likvidira Tita, ali njegove ubice nisu mogle da prođu kroz mrežu jugoslovenskih bezbednjaka. Tito je poslao poruku Staljinu: „Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu, i neće biti potrebe da šaljem drugog". Ovakav drčan stav pokazuje zašto su mnogi Jugosloveni u Titu dugo prepoznavali sebe.

Osnivači nesvrstanih, predsednici Egipta, Indije i Jugoslavije - Naser, Nehru i Tito.

Osnivači nesvrstanih, predsednici Egipta, Indije i Jugoslavije - Naser, Nehru i Tito.

Poraženi su pobedili?

Titove trupe su godinama gonjene kao zveri, pa su na kraju rata učinile zverstva. Duhovni i fizički naslednici poraženih vojski stoga nazivaju Tita ratnim zločincem. Desetine hiljada staljinista, ali i ljudi koji su nevini prokazani kao takvi, prošli su posle Titovog raskida sa Staljinom kroz torturu na Golom otoku. Postoje publicisti koji zato upoređuju Broza sa raznim drugim mračnjacima iz XX veka koji su trpali ljude u logore. Mogu da razumem osudu zločina. Ali Titova istorijska uloga ne može se to redukovati.

Još od ratova devedesetih, u kojima nije bilo partizana, revizionisti pokušavaju da pobede i u izgubljenom Drugom svetskom ratu. Nemoralnost njihovog postupka ne ogleda se samo u tome što tadašnjem pobedniku – Titu i socijalističkoj Jugoslaviji kao njegovom čedu – spočitavaju niz grehova. Njih je bilo. Nemoralnost je u tome što iz toga izvode zaključak da je antifašizam greh. A da su razne nijanse kolaboracije i fašistoidnosti – bile nacionalna vrlina.

Tito i Jovanka Broz kao gost ina proslavi 2500 godina iranske monarhije, Presepolis, 1971.

Tito i Jovanka Broz kao gosti na proslavi 2500 godina iranske monarhije, Presepolis, 1971.

Drugi problem sa Titom jeste kulturološke prirode – demokrature koje su ustanovili na ruševinama Jugoslavije nisu uspele da dostignu civilizacijski nivo Titove „plišane diktature" - čak ni u ekonomskom, a kamo li u kulturnom smislu. O geopolitičkom značaju Pokreta nesvrstanosti da i ne govorimo.

Ako je istina…"

I neki zapadni kritičari, manje pronicljivi od  Maklejna, a više napumpani ideološkim hormonom antikomunizma, vide u Titu isto što su videli u Čaušeskuu ili čak Staljinu.

Sumirajući životno delo popularnog jugoslovenskog autokrate Njujork tajms je 5. maja 1980. konstantovao nešto drugo - da je Jugoslavija zahvaljujući Titovoj politici ekvidistance prema blokovima i eksperimentisanja sa slobodom unutar jednopartijskog sistema postala „svetla tačka usred opšteg sivila Istočne Evrope".

Ta svetla tačka će se bez njega pretvoriti u mrlju zgrušane krvi. Zato se Josipu Brozu zaista može zameriti da nije našao način da svom projektu – federalnoj Jugoslaviji – obezbedi ekonomsku i političku održivost. Mada je bio pragmatičan, ostao je limitiran zadatim ideološkim horizontom.

Pred kraj je slutio da stvari mogu poći i po zlu. Hrvatskoj novinarki Dari Janeković rekao je 1976: „Ako je istina sve to što ti govoriš o stanju u našem društvu, u zemlji i u Savezu komunista, onda sam ja zabadava utrošio svoj život." Gorko saznanje.

Izrazito antikomunistički raspoloženi 34. predsednik SAD, general Dvajt Ajzenhauer rekao  je za Tita da je najveći heroj Drugog svetskog rata, a Orson Vels da je najveći čovek tadašnjeg sveta. Ondašnje procene mogu nam izgledati kao preterivanja ali se one danas ne mogu poravnavati negiranjem istorijskog značaja ovog čoveka, makar on „zabadava utrošio svoj život".

Centralni trgovi i glavne ulice po gradovima širom nekadašnje SFRJ, koji su nosili ime Maršala Tita, sada nose imena nekih drugih, istorijski važnijih ličnosti velikih naroda.

Centralni trgovi i glavne ulice po gradovima širom nekadašnje SFRJ, koji su nosili ime Maršala Tita, sada nose imena nekih drugih, istorijski važnijih ličnosti velikih naroda.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM