„Za Solženjicina će se znati i za 200 godina“ | Mozaik | DW | 11.12.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Dumanje Rusije

„Za Solženjicina će se znati i za 200 godina“

Jedanaestog decembra navršava se 100 godina od rođenja slavnog pisca i nobelovca Aleksandra Solženjicina. Jedan drugi pisac, Viktor Jerofejev, nekada ga je obožavao. A kasnije kritikovao – zbog bliskosti s Putinom.

Aleksandar Solženjicin je toliko veliki da svako u Rusiji može da iz njega crpi energiju. Svako ko čita njegova dela stvara sebi svog sopstvenog Solženjicina. To važi i za mene. Za mene je Solženjicin bio bog. Ne idol, ne zvezda književnosti, ne hrabar borac protiv političke nepravde, kao za mnoge druge, ne – za mene je bio bog. Molio sam mu se iako je uvek bio uz mene – na prozorskoj dasci.

Jednog dana sam u radionici dvojice moskovskih slikara ugledao njegovu malu bistu od crvene ilovače. Glava mu je počivala na knjigama omotanim bodljikavom žicom. Bilo je to sredinom 70-ih godina, u najmračnijem i najherojskijem vremenu u životu pisca, kada se pre svog proterivanja na Zapad zakačio sa moćnom sovjetskom državom. Preklinjao sam slikare da mi daju bistu. Kada sam je doneo kući, bilo je problema: „Vrati je!“ – rekli su mi roditelji.

Moj otac je bio sovjetski diplomata visokog ranga, a moja majka je strahovala za svoju karijeru iako je cenila roman koji je Solženjicin objavio koju godinu pre toga – „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“. Složili smo se da bista sme da ostane na prozorskoj dasci u mojoj sobi. I da, ako gosti upitaju o kome se radi, kažem da je to Betoven. Tako je „Betoven“ kod mene preživeo sve godine sovjetske vladavine.

Buch Cover Der Archipel GULAG Alexander Solschenizyn

Nemačko izdanje knjige „Arhipelag Gulag“

Dve divne knjige

Kasnije je Solženjicin sam naneo štetu svom božanskom ugledu. I pored toga, bez njega se ne može zamisliti Panteon najuticajnijih ruskih pisaca. Jer, svojim prvim romanom „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“ on je razbio tabu teme staljinističkih logora koji je bio nadvijen nad sovjetskom literaturom. Rafinirano je izgradio priču opisujući jedan srećan dan svog junaka u gulagu. Dobro se sećam kako su prijatelji mog oca – sovjetske diplomate – za stolom uz jelo raspravljali o o tome govoreći kako je knjiga nanela veliku štetu Sovjestom savezu. „Ivan Denisovič“ je zaista bio osuda staljinizma.

Još veći uticaj je Solženjicin ostvario na čitavu evropsku politiku kada je na Zapadu objavio knjigu „Arhipelag Gulag“. To delo u kojem su dokumentovani užasi sovjetskih logora ni po čemu ne zaostaju za „paklenim“ poglavljima Danteove „Božanstvene komedije“. Čitao sam je noćima na jednoj stolici u Varšavi kod roditelja moje poljske supruge i bojao sam se da je ponesem u Moskvu. bila je to prava bomba, koja je, naposletku, uništila dugo oduševljenje evropske levice za evrokomunizam – umereni, ali ipak prosovjetski komunizam. Te dve sjajne knjige su dovoljne da se prepozna Solženjicinova genijalnost i značaj.

Utopija „ruskog sveta“

Sa drugim delima stvari stoje malo komplikovanije. Već u pripoveci „Matrjonino dvorište“ se vide ideološki tonovi konzervativnog „počvenjičestva“ („povratka korenima“) koje, doduše, jeste bilo protiv vladajuće ideologije SSSR, ali istovremeno i protiv modernih zapadnih vrednosti. Razotkrivanje sovjetskih zločina je kod Solženjicina išlo zajedno sa odbacivanjem liberalne evropske alternative. Nudio je još samo put u novu utopiju „ruskog sveta“.

Solženjicin, kojeg su Sovjeti nekad proterali na Zapad, sve više se suprotstavljao modernoj zapadnoj demokratiji. Reč „pluralizam“ je za njega bila pogrdna. Orijentisao se prema hrišćanskim vrednostima onako kako ih je shvatao. Verovatno nije bio veliki filozof koji prodire u tajne ambivalentne ljudske prirode. Predlagao je da se ljudi starim metodama leče da bi se vratili „pristojnom životu“.

I tu ga je prisvojio predsednik Putin. U privatnom razgovoru posle Solženjicinovog povratka iz egzila, njih dvojica su se složili da Rusija treba da okrene leđa evropskom putu. Autor knjige „Arhipelag Gulag“ – sa besmrtnom logorskom zapovešću „ne veruj, ne boj se, ne moli“, verovao je bivšem pukovniku KGB, koji je radio za organe tlačenja i sebe ovlastio da uspostavi „ruski svet“ prema svojim idejama. To je izazavlo ogorčenje opozicije – i obradovalo sve zagovornike Rusije kao velesile.

Alexander Solschenizyn Statue in Wladiwostok

Spomenik Solženjicinu u Vladivostoku

Da li jedan veliki pisac sme da greši? Jedan stvarno veliki? – pitali su neki. Neko bi rekao da je Solženjicin napisao i mnoge male knjige, poput istorijskog epa „Crveni točak“, serije romana o revoluciji. Da, i njegovi uporni arheični eksperimenti sa ruskim jezikom katkada deluju smešno. Ali, značaj nekkog pisca određuju njegove najbolje knjige. Solženjicin je poslednji ruski pisac sa kojim je i završena velika moralna tradicija u ruskoj literaturi. Njegova ličnost i delo su važna pozornica za kontroverze o Rusiji. Za njega će se znati i za 100 i za 200 godina.

Viktor Jerofejev (1947) je ruski pisac. Godine 1979. isključen je iz Udruženja pisaca SSSR. Njegov roman „Moskovska lepota“ (1990) objavljen je na 27 jezika. Živi u Moskvi i kritički prati politiku ruske vlade i predsednika Vladimira Putina. Redovno piše kolumne za DW.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama