Zašto Brisel negoduje na kineska ulaganja? | Evropa | DW | 16.05.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Zašto Brisel negoduje na kineska ulaganja?

Čini se da i u Briselu konačno počinju da shvataju: Evropska unija, kao i SAD, teško će promeniti Kinu, dok Kina s druge strane ubrzano menja Evropu, ukazuje za DW politikološkinja i ekonomistkinja Emina Popović.

Si Đinping u Beogradu 2016.

Si Đinping u Beogradu 2016.

DW: Brodogradilište Uljanik otišlo je u stečaj, ali spasonosni dolazak Kineza u to posrnulo hrvatsko preduzeće još nije isključen. Delegacija „China Shipping Industry Corporation“ (CSIC) došla je po nalogu partije. Koliko je samostalna u odlučivanju, a koliko igra ulogu što je predsednik uprave preduzeća ujedno i sekretar partije? Koliko je CSIC (i slične firme ) samostalan, a koliko sprovodi kinesku državnu politiku?

Emina Popović: CSIC je, kao i svaka druga državna firma, pod direktnom kontrolom kineske vlade. Sekretar partije, u slučaju i kada nije predsednik uprave, prvi je čovek kompanije. U Kini ni velike privatne firme nisu u potpunosti autonomne (i one, između ostalog, imaju sekretare partije u svojoj strukturi).

Pogotovo se to odnosi na firme koje ulažu u inostranstvu i koje su deo „Pojas i put inicijative“ – PPI (ranijeg naziva „Jedan pojas jedan put"). Država koordinira ulaganja koja su deo kineske ekonomske strategije i geopolitičkog plana, a firme uključene u te projekte u njihovoj su direktnoj službi. Kinesku političku ekonomiju najvernije opisuje državni kapitalizam, gde država kao glavni ekonomski akter koristi tržište u političke svrhe.

Šta Hrvatska može da očekuje od kineskog interesa u Uljaniku?

Teško je predvideti razvoj situacije, ali ako se odluče da ulože u Uljanik, Kinezi će vrlo verovatno kroz to nastojati da obezbede hrvatsku podršku u budućim „Pojas i put“ projektima, te hrvatski glas podrške u Briselu. Isto tako važno – bilo bi to, uz Tršćansku luku, još jedno pozicioniranje Kineza na Jadranu koji je sastavni deo PPI-koridora.

To, naravno, ne znači da je motivacija isključivo politička. Odvagaće se potencijalne političke prednosti i ekonomske koristi i troškovi. U medijima se spominje da je CSIC, očekivano, najviše zainteresovan za tehnologiju i nou-hau. Akvizicija novih i zanimljivih tehnologija kako bi se ojačao sopstveni tehnološki kapacitet i smanjio tehnološki jaz s razvijenim zemljama, strateški je cilj Kine, usko vezan uz nekoliko velikih vladinih planova („Made in China 2025“ i „Industrija 4.“") s ciljem reorijentacije proizvodnje na luksuznu i haj-tek robu. Naravno, pitanje je koliko su tehnologije Uljanika za CSIC zaista nove – to je verovatno nešto čime se u ovom trenutku bavi njihov ekspertski tim i što bi moglo da bude presudno za odluku i eventualnu ponudu.

Iz poslovnih i naučnih krugova, kao i iz Brisela, uvek iznova stižu upozorenja o neophodnosti detaljnih pregovora oko uslova saradnje i njihove pažljive specifikacije u ugovorima. Pri tom Uljanik/hrvatska vlada može da zatraži asistenciju relevantnih EU institucija, ako dođe do ponude saradnje.

Kakva je kineska državna politika prema regionu? Koje su glavne smernice i ciljevi Kine u regionu i prema Evropi (kako EU, tako i Evropi kao kontinentu)?

Kineska politika prema zemljama centralne i istočne Evrope deo je spoljno-političkog plana PPI. Njemu je prethodilo osnivanje 16+1 formata koji je iniciran iz Pekinga kako bi se ojačala ekonomska i trgovinska saradnja, te veze Kine s regionom koji vide kao ključan za realizaciju PPI. Zvanično, cilj PPI jeste izgradnja infrastrukture i podrška vezanim projektima čime će se obezbediti brz transport roba i Kina bolje povezati sa Evropom. Ali PPI je više od ekonomskog projekta globalnih razmera. On je spoljno-politička strategija sa Sijem Đinpingovim potpisom i izraz njegovih geopolitičkih ambicija. To je projekat na kojem Si gradi svoju ostavštinu, kao i budućnost sa Kinom „u centru svetske pozornice“, kako sam kaže. O značaju PPI svedoči i činjenica da je integrisan i u Ustav NR Kine.

Emina Popovic, kroatische Wirtschaftwissenschaftlerin in China

Emina Popović u Kini

Tri su osnovna cilja koja se pokušavaju da se ostvare kroz tu inicijativu. Prvo i najznačajnije, brendiranjem kineskih investicija kao PPI, Komunistička partija signalizira kineskim građanima da se ostvaruje „Kineski san“ – da Kina postaje sve prisutnija, značajnija, respektabilnija, kako na ekonomskom, tako i na geopolitičkom planu. Kineska partija, naime, više ne može da računa isključivo na legitimitet koji se bazira na ekonomskom rastu, te u PPI pronalazi novi izvor legitimiteta. Drugo, ona pokušava da reši problem viška kapaciteta. Rad i kapital plasiraju se na spoljnom tržištu. I treće, Kina ubrzano nastoji da pronađe nova tržišta za svoje proizvode, između ostalog i zato što ne uspeva da podigne domaću potrošnju.

Vrlo značajan moment u razvoju PPI, pa stoga i u kineskoj politici prema Evropi, dogodio se pre nekoliko nedelja sa italijanskim potpisivanjem Memoranduma o razumevanju. Radi se velikom uspehu kineske vlade kojim je njene aktivnosti u Evropi legitimisala jedna od zemalja G7, jedne od zemalja-osnivača EU i treća industrijska sila Evrope. Ta važna podrška za Kinu dolazi u ključnom trenutku, u vreme kada Brisel zauzima jasniji stav prema kineskim ulaganjima u centralnoj i istočnoj Evropi i kada se formira svojevrstan otpor na međunarodnom nivou. Kritika je bilo i u Italiji, ali Kina je bila jasna – ako Italija ne potpiše, trgovinski pregovori propadaju. Vlada Đuzepea Kontija pokušava da poboljša izuzetno nepovoljan trgovinski bilans sa Kinom kroz ojačanje političkih odnosa. Preostaje da se vidi da li će se Kina držati dogovora i da li će taj nemali ustupak Italijana Kinezima da rezultira povoljnijim trgovinskim bilansom, kineskim ulaganjima i poslovima za italijanske firme.

Kakva su dosadašnja iskustva zemalja koja su primila ulaganja iz Kine?

Od PPI daleko najviše koristi imaju kineske firme. Kao posledica toga, u nekim zemljama kreiran je neodrživ dug prema Kini, što je joj je donelo optužbe da vodi „diplomatiju duga“ (debt diplomacy), kojom svesno generiše političku zavisnost. Dogodilo se već da zemlje nisu mogle da otplaćuju dugove, nakon čega je Kina preuzela vlasništvo nad infrastrukturom. Kao direktno ugrožena „zamkom duga“ spominje se i susedna nam Crna Gora.

Zanimljiv je i primer izgradnje železnice Budimpešta-Beograd koji je mogao da se sufinansira sredstvima EU. Orban i tim projektom jasno signalizira da ima alternativu i poručuje Briselu da će Mađarska, ako mu se njegova politika ne sviđa, da se okrene Kini.

Konkretna iskustava evropskih firmi u koje je Kina uložila su, sasvim jasno, različita – od preduzeća koja su u kineskom partneru/vlasniku pronašle spas i onih koje su realizovale svoje potencijale uz pomoć kineskog novca, preko onih koje godinama čekaju na realizaciju obećanih projekata, pa sve do onih koje je kineska vlada zajedno sa kineskom majkom-firmom nacionalizovala, jer je osnivač firme optužen za korupciju.

Trebalo bi, ipak, napomenuti da su investicije u istočnu Evropu i Balkan u poređenju s onima u zapadnu Evropu veoma male; a za mnoge obećane pitanje je da le će se ostvariti. One imaju trend brzog rasta, ali trenutno samo deset odsto kineskih ukupnih investicija u Evropi otpada na taj region, dok 90 odsto ukupnih investicija regiona čine investicije iz EU i SAD.

EU zaista podozrivo gleda na kineska ulaganja, mada su, kao što ste rekli, oni već uložili i u Roterdamsku luku i u mnoga druga preduzeća. Postoji li mogućnost da se EU aktivnije usprotivi tim ulaganjima?

Kad je PPI u pitanju, Evropi je trebalo dugo da uopšte shvati o čemu se radi i da formira jasan stav prema kineskim ulaganjima. Ali nije novost da Unija na kineske aktivnosti gleda sa skepticizmom i zabrinutošću. Zašto? Radi se o području gde se EU „susreće“ sa Rusijom, regionu novih, nestabilnih demokratija koje su kao takve znatno izloženije eventualnim političkim pritiscima od razvijenih demokratija zapadne Evrope. I tu se nalazi odgovor na često pitanje – zašto Brisel negoduje na kineska ulaganja upravo u tom regionu kada znamo da su njihova ulaganja u zapadnu Evropu znatno veća. Ulaganja u zapadnu Evropu manje su opterećena političkom pozadinom i posmatraju se kroz drugu prizmu. Strahovi vezani uz kineski kapital u tom delu Evrope uglavnom su ekonomske prirode.

Konkretno, EU optužuje Kinu da kroz investicije dovodi neke evropske zemlje u političku zavisnost, te da ciljano nastoji da naruši formiranje jedinstvenih stavova Evrope prema Kini. Tako pre dvije godine EU nije uspela da zauzme jasan stav protiv kineskog nepoštovanja odluke Međunarodnog arbitražnog suda, jer su Mađarska i Grčka svojim glasovima to onemogućile. I dok je Evropa pokazala da ne može da se usaglasi oko pitanja Kine, u Pekingu je to slavljeno kao velika pobeda. Slično se dogodilo i prošle godine s godišnjim izveštajem o poštovanju ljudskih prava u Kini, koji je blokirala Grčka. Činjenica je da su relativno mala kineska ulaganja, više obećanja istih, bila dovoljna da oslabe sposobnost EU da formira jedinstvene stavove prema Kini. S vrlo malo investicija Kinezi su dobili mnogo političkog kapitala.

No, čini se da i u Briselu počinju da shvataju ono što se već neko vreme zna, a to je da će EU, kao i SAD, teško da promeni Kinu, dok Kina s druge strane ubrzano menja Evropu. Stoga, čini se da se i napori i sredstva koja su se predugo ulagala u „neku poželjniju Kinu“ preusmeravaju u pronalazak adekvatnog odgovora na izazove koje Evropi donosi ekonomski i politički sve uticajnija, autoritativna Kina sa komunističkom partijom na čelu.

Dr.sc. Emina Popović je hrvatska naučnica koja istražuje teme vezane za kinesku politiku i ekonomiju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i Karlovom univerzitetu u Pragu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM