Zašto korona toliko pogađa baš Španiju?

Pablo Kerda je iz Čilea došao u Madrid da studira filmsku režiju. I odmah mu je jedna stvar upala u oči: „Ovde svi žive na veoma malom prostoru.“ A kad je počeo da traži stan, brzo je shvatio da je to tako zbog visokih stanarina, ali i skučenih stanova. Ima mnogo stanova s malim sobama, ponekad i bez prozora, a sve to u zgradama sa mnogo spratova. Posle nekog vremena je shvatio da je problem to što malo ljudi ima stalan i siguran posao, a tu su još i došljaci koji često nemaju dozvolu boravka.

-pročitajte još: Korona: Šta je to „incidenca“?

I mnogi Španci nemaju novca za luksuz velikog i udobnog stana. Eurostat procenjuje da španska porodica s dvoje dece zarađuje u proseku oko 20.000 evra manje nego isto takva porodica u Nemačkoj. Pritom, kako piše časopis za stanovanje „Magazin“, španska porodica plaća tek nešto manju stanarinu nego nemačka.

350 evra za šest kvadrata

Pablo iz Čilea je prošlog septembra, kada je došao u Madrid, gledao i stanove u centru grada – ali jednosoban bi tamo morao da plaća između 650 i 900 evra mesečno. Bez obzira na krize, stanovi u Španiji nisu pojeftinili. S obzirom na to da za centar nije imao novca, Pablo je iznajmio stan u radničkoj četvrtu Valesas. Pa i tamo je, prema evidencijama španskih portala za nekretnine, stanarina u protekle četiri godine povećana za petinu.

„Sviđa mi se tamošnja atmosfera“, kaže nam Kerda. On sad ne bi da se seli – ali to skupo plaća: vreme zabrane izlaska ovog proleća proveo je u svojoj sobici od šest kvadratnih metara koju još uvek plaća 350 evra mesečno.

„Uslovi života menjaju ljude, naročito u doba pandemije“, kaže Čileanac. Zabrane su u Španiji bile posebno stroge. A i sada su opet. I uprkos tome ima mnogo novozaraženih, jer se takve gusto naseljene četvrti brzo pretvaraju u žarišta. Povrh toga, tamo malo ima ljudi koji sebi mogu da priušte da rade kod kuće, pred računarom: to su ljudi koji rade fizičke poslove, negovatelji, konobari, čistačice. Mnogi rade na crno, pa ne mogu da odu kod lekara, niti mogu da se testiraju. A čak i da ostanu kod kuće, po pravilu je mnogo osoba koji žive u istom stanu.

Najbolji stanovi su za turiste

Dodatni i veliki problem, pogotovo u atraktivnim gradovima Španije, su stanovi koji se iznajmljuju turistima. Vlada Katalonije je po tom pitanju uvela drastične mere: samo u Barselonu je inače stizalo 30 miliona turista, ali ona je strogo ograničila broj stanova za izdavanje turistima. Sada je pokrajinska vlada uvela i ograničenje povećanja stanarina.

Pa ipak, u Barseloni je još uvek veliki problem doći do stana. To nam svedoči i Holanđanin, Jasper van Doreštajn: „Nisu problem samo relativno visoke stanarine, već i uslovi koji se traže od stanara. Na primer, uplata stanarine za nekoliko meseci kao kaucija – ali taj novac se ne vraća ako se odselite.“ Takva garncija inače služi samo ako je nastala šteta u stanu, ali kod stanodavaca iz Barselone važe drugačija pravila.

I tu pokrajinska vlada pokušava da uvede red, ali i Holanđanin kaže ovako: prilikom iznajmljivanja stana tu ste samo vi i vlasnik. Ako vi ne želite da prihvatite njegov uslove, na vratima već stoji neko ko hoće – legalno, nelegalno, svejedno. Gužva se ne smanjuje ni zbog pandemije. Katalonija je ponovo teško pogođena, a hoteli ne smeju da primaju goste, restorani i kafane moraju da zatvore vrata sledeće dve nedelje.

Mnoštvo je stanova – prazno i pusto

Pedro Arabela sa Međunarodnog univerziteta u Madridu je stručnjak za tržište nekretnina. „Kod nas jednostavno škripi u samom sistemu“. Proteklih decenija cena građevinskog zemljišta u gradovima je eksplodiral. „Moralo bi da se gradit više socijalnih stanova, na praznom zemljištu koje je u vlasništvu opštine, kakvog ima gomila na periferijama gradova.“

Pored toga, prema mnogim procenama u Španiji ima više od milion stanova koji su prazni, ali nisu na prodaju. Veliki deo toga su nekretnine koje su dospele u vlasništvo banaka u doba krize, a nema sumnje kako će u ovo doba korone biti još mnogo takvih slučajeva zbog propasti građevinskih preduzimača.

Među njima ima mnogo zgrada koje nikada nisu ni završene, ali ima o onih koje jesu. Neki ljudi iz očaja neovlašteno ulaze u takve stano i okupiraju ih – pogotovo siromašni koji nemaju novca za stanarinu, ali i na stotine hiljada stranaca bez valjanih isprava koji zbog toga praktično uopšte i ne mogu da dođu do stana. „Kod iznajmljivanja uvek neko mora da bude garant, neko ko ima uredan ugovor o radu. A onda taj neko mora da pazi da onaj za koga je garantovao redovno plaća stanarinu“, objašnjava Bugarka Ivanka Ivanova iz sopstvenog iskustva.

Šta ćete izabrati...

Stanovi su u Španiji skupi, a život je podjednako skup kao i u Nemačkoj, pokazuju podaci Eurostata, statističke službe EU. Zato većina ljudi ima novca za male stanove, a zbog skupog zemljišta grade se ogromne stambene zgrade. I to u stvar nije jasno ni samim Špancima: to je u stvari zemlja koja je gotovo na samom dnu po gustini stanovnika. Pa zašto se onda ne gradi u širinu? Pre svega zato što i u Španiji veliki broj ljudi odlazi sa sela u gradove.

Španski kompozitor za film Manuel Viljalta ima svoju teoriju: „Mi se koncentrišemo i volimo gomile. Imati kuću kao ja, to je u Španiji izuzetak. Sada u pandemiji sam međutim srećan što živim na selu.“ Ali to ima i svoju cenu: Španija ima oko 300 bolničkih kreveta na 100.000 stanovnika (Nemačka oko 800), ali gotovo sve te postelje su u velegradovima kao što su Madrid, Barselona, Bilbao... Ali ne i u Sijeri gde živi Viljalta.

Pa šta onda odabrati: gužvu i male i skupe stanove, a time i opasnost od korone? Ili prostranstvo, ali bez lekara? Čileanac Kerda se ipak teši: „Mi u Madridu bar imamo tu imamo neku prednost.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android