Vremena zrelog Putina | Evropa | DW | 24.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

raspad SSSR

Vremena zrelog Putina

Putin je mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost, piše ruski pisac Viktor Jerofejev za DW povodom četvrt veka raspada SSSR.

Neko plače, neko se smeje, neko rusku vlast ne može da podnese, a neko je obožava. Neko je patriota, neko otpadnik. Neko je bedan, neko se basnoslovno obogatio. Neko živi u Moskvi, neko u dalekom upokojenom selu. Neko je morao na front, neko u zatvor. Tako živimo 25 godina nakon što je crvena zastava prestala da se vijori nad Kremljom, 25. decembra 1991.

Slučaj je hteo da svedočim spuštanju zastave jer sam se našao u stanu jednog druga, u čuvenom Domu na naberežnoj, zgradi s pogledom na Crveni trg. Logična smrt džina izazvala je istovremene osećaje olakšanja i straha – drugačije valjda nije moglo. Podignuta je trobojka i na zimskom vetru je drhtala nova Rusija.

No te večeri sve je delovalo kao igrarija pojmovima i Zajednicom nezavisnih država, kao prerušeni nastavak SSSR-a. Moskovski narod se ravnodušno razilazio kućama. Ja sam se izgleda – zajedno sa narodom – prevario: Rusija se odonda radikalno promenila. Da li je postala bolja ili nije?

Nema jednodušnog odgovora na ovo pitanje.

Više od jednom ili dvaput u svetskoj istoriji je zabeleženo da se ova ili ona zemlja nađe uvređenom pa traži satisfakciju, ubeđena u sopstvenu jedinstvenost. Rusija se okovala u tom stanju uvređenosti (ili se makar pretvara da je tako).

Ima li prava da se duri što joj je neko (Zapad, NATO, Amerika – kogod) uzeo Sovjetski Savez? Teško, jer je SSSR propao pod težinom svojih organskih poroka proizašlih iz manične neslobode na svim životnim poljima. Da je kojim slučajem Sovjetski Savez bivstvovao u vakuumu, bez suseda i neprijatelja, propao bi još i ranije.

Uprkos svim negativnostima, sve očiglednijim pokazateljima autoritarnog režima i uprkos fantomskom bolu zbog raspada SSSR-a i snu o njegovoj obnovi – Rusija ipak nije komunističko strašilo utemeljeno na klasnoj mržnji. To nije Severna Koreja. Današnja Rusija ne podriva sistem globalnog potrošačkog društva. Ona hoće da konzumira, kao i sve razvijene zemlje, hoće da živi bolje.

Russland Victor Jerofeev

Viktor Jerofejev

Ali ne ide joj baš. Sa svojim današnjim nedaćama ona se smešta u red drugih problematičnih zemalja od kojih se razlikuje pre svega ogromnošću teritorije i nuklearnog arsenala. Glavni neprijatelj nove Rusije od njenog prvog daha je odsustvo predstave o tome šta je sloboda i čemu služi. Inteligencija je pre Perestrojke znala šta je oslobađanje, ali su malo šta razumeli o slobodi.

Život u 25-godišnjoj Rusiji može se podeliti na četiri ere.

Prva – rani Jeljcin. Jedinstveni period nade u promene. U to ime je prosvećena ruska elita dobila retku priliku da se stopi s vlastima u nekakvo mistično „mi". Društvo i država su naizgled bile spremne da se poistovete. Sve je uprskalo to što su vlast i država slabo poznavale zakone ljudske prirode. Narod je rušio komunizam sa verom u bolji život. Ali narod zatim nije izdržao test u kojem je u prvo vreme trebalo živeti lošije, a raditi više i – prokleo je demokratiju. Rusija se vratila svom tradicionalnom stanju društvene apatije i narodskog javašluka.

Ruski su reformatori smišljali reforme za apstraktne ljude, ne obazirući se na one realne. Neprivlačnost novog režima koji se još formirao proizvela je parlamentarnu krizu 1993, separatizam, rat u Čečeniji, borbu protiv oligarha, terevenku bandita.

Druga etapa života u novoj Rusiji nastupa posle sramotnih predsedničkih izbora 1996. godine. To je faza slabog, pripitog Jeljcina, koji više nije izigravao reformatora već je na svoju stranu pridobijao šrafove sile – vojsku i tajne službe. Finansijska kriza 1998, jačanje nostalgičnih sentimenata i društvene histerije, jaz koji se otvorio između vrednosnih predstava Rusije i Zapada – gustiš ovih i drugih problema gurao je Rusiju u ruke čekista.

Putin je bio ceh za omaške ruske demokratije. Ipak treći period – rani Putin – još uvek je imao karakter političke tranzicije. Ubrzo se ispostavilo da Rusija nije kadra da dostigne Portugaliju prema BDP-u po glavi stanovnika (kako je Putin obećao 1999, prim. prev.) i da mi nismo Kinezi. Nemamo toliko radne snage i poslova. Zato imamo skupocenu naftu i galopirajuću nostalgiju. Ovo drugo je poduprto ideologijom koja se sastoji od odbacivanja univerzalnih vrednosti, negovanja ozlojeđenosti i hoda po temeljima tradicionalnih vrednosti. Počasno mesto tu ima zanesenjaštvo pravoslavnom crkvom. Crkva je iskoristila taj istorijski momenat tako što se nepojmljivo obogatila u zamenu za svoju lojalnost i državotvorni patriotizam koji propoveda.

Danas, u periodu zrelog Putina, on je mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost.

Voz se u međuvremenu ozbiljno zahuktao. Ako je Putina uopšte moguće smatrati vizionarom, onda njegovo okretanje lokomotive nije bilo očajnički potez. Shvativši da Rusija bolje prihvata mobilizaciju nego modernizaciju, on je ostvario nešto retko u ruskoj istoriji – jedinstvo vlasti i većine naroda. Ruska ozlojeđenost zbog gubitka teritorija pretvorila se u postojano uverenje u sopstvenu nadmoć – moralnu, religijsku, istorijsku. Boginja rata zvana Laž funkcioniše kako u hladnom ratu protiv Zapada tako i u gorućem ratu protiv kijevskih i drugih protivnika povratka pod rusku krunu. Zapad je radio u prilog Rusiji tako što je pokazao razjedinjenost i, pravo govoreći, stratešku glupost. Ima li izlaza odavde?

U sledećoj, petoj etapi nove istorije, Rusija će možda učiniti nešto da na dobrobit svih povrati poverenje Zapada. Ali to je, nažalost, prognoza na dugom štapu.

*Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga „Život sa idiotom" (1991), „Strašni sud" (1994), „Ruska lepotica" (1996), „Pet reka života" (1998), „Enciklopedija ruske duše" (1999), „Dobri Staljin" (2004) itd.