Vojna intervencija i bez mandata UN? | Politika | DW | 28.08.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Vojna intervencija i bez mandata UN?

Mandat Savet bezbednosti UN za vojnu intervenciju u Siriji - nije na vidiku. Ali SAD i Velika Britanija su ionako spremne intervenišu bez mandata Ujedinjenih nacija. To uostalom i ne bi bilo prvi put.

default

Sirija

Za Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju je upotreba hemijskog oružja neprihvatljiva. Veruju da je ono u Siriji, protiv civila zaista upotrebljeno i pre zvaničnih rezultata istrage inspektora Ujedinjenih nacija. Uvereni su da je za oružjem protiv sopstvenog naroda posegao Asadov režim. Ipak, pričekaće da inspektori prvo napuste zemlju, kao i da podnesu izveštaj.

SYMBOLBILD USA verstärken Marine-Präsenz vor syrischer Küste - Kriegsschiff im Pazifik

Američke snage pojačavaju svoje prisustvo

Šef britanske diplomatije Vilijam Hejg veruje da su hemijsko oružje upotrebile snage sirijskog režima. Mnogi se pitaju, čemu onda istraga, ako pojedini zvaničnici, ishitreno o njenim rezultatima. Doduše, na kraju izjava lidera zapadnih zemalja, obično sledi sledeća floskula: Ukoliko rezultati istrage potvrde odgovornost vojske Bašara Al Asada, tada se vojnoj intervenciji, više ništa ne nalazi na putu.

Sa pravne tačke gledišta, intervencija SAD i Velike Britanije bez mandata UN, predstavljala bi kršenje međunarodnog prava. Ali Vašington i London, ne računaju da podršku svih članica najviše tela UN. Kina i Rusija imaju pravo veta i one će ga najverovatnije iskoristi. Za Moskvu i Peking, napad na Siriju nije prihvatljivo rešenje.

Umesto mandata, koalicija saveznika

Ako do vojne intervencije i dođe, to i neće biti prvi put da Amerika zajedno sa još par savezničkih zemalja, pribegavaju upotrebi vojne sile bez saglasnosti UN. To je bio slučaj u Iraku, 2003. godine. Tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš oformio je takozvanu „koaliciju voljnih“ i sa vlasti u Iraku svrgnuo Sadama Huseina, sve pod izgovorom kako tamošnje vlasti raspolažu oružjem za masovnom uništavanje.

Šef američke diplomatije Kolin Pauel mahao je navodnim dokazima. Berlin, Pariz i Moskva, bili su skeptični, ali do intervencije u Iraku je na kraju ipak došlo. Sumnje su se na kraju ispotavile ispravnim. Pauel priznaje grešku i povlači se iz politike.

Poređenje sa Kosovom

Syrien Kämpfe 27.08.2013

Borbe u Siriji

Prema mišljenju Manfreda Ajselea, penzionisanog zvaničnika Bundesvera, napad na Irak ne može da se upoređuje sa prilikama u Siriji. On pre vidi sličnosti sa vojnom intervencijom na Kosovu - 1999. godine. Tada su sa juga Srbije stalno stizali izveštaji o teškom kršenju ljudskih prava i zločinima nad kosovskim Albancima. Rusija je i tada bila protiv intervencije. Ipak, članice NATO saveza odlučuju vojno da inteveniše, bez mandata SB UN.

„Savet bezbednosti je tada situaciju na Kosovu realno ocenio, uključujući i etničko čišćenje. Jedino što je nedostajalo, bio je konsenzus svih članica. Rusija je pretila vetom“, kaže Ajsele. Njegovo mišljenje deli i Andreas Bok, politikolog sa Univerziteta u Frajburgu. „Na Kosovu je bilo jasnih povreda ljudskih prava, koje su opravdavale vojnu intervenciju. Iako ona zvanično nije bila u skladu sa međunarodnim pravom, postojala je moralna obveza da se nešto preduzme", kaže Bok.

Prva vojna akcija iz humanitarnih razloga, bez mandata UN, izvedena je i pre Kosova. Bilo je to 1990. godine, kada su snage Zapadnoafričke privredne zajednice, ECOWAS, pod vođstvom Nigerije intervenisale u građanskom ratu u Liberiji. “Svetsku javnost to tada nije preterano zanimalo, s obzirom da je akcija bila “negde u Africi”, podseća Ajsele.

Obaveza da se zaštite civili?

Ne bi li međunarodna zajednica iz humanitarnih razloga mogla i ubuduće da reaguje, od 2001. godine postoji koncept nazvan “Responsibility to protect” (R2P), koji je predložila kanadska vlada, zajedno sa Komisijom za zaštitu ljudskih prava. Isti predviđa mogućnost vojne intervencije u slučaju da se u nekom regionu ozbiljno krše ljudska prava. U tom slučaju nije potrebna saglasnost svih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ipak, to nije čvrsto pravilo, već samo mogućnost. Konkretan primer bila je intervencija zapadnih snaga u Libiji. Rusija i Kina nisu iskoristile pravo veta, već su se samo suzdržale od glasanja. Drugim rečima, taj scenario bi se mogao ponoviti i u slučaju Sirije. Doduše, tzv. R2P je primenjiv, samo u slučaju ako Moskva i Peking ne posegnu za pravom veta.

Autor: Markus Litke
Redakcija: Jakov Leon