„Vladu Srbije isterati na čistac“ | Politika | DW | 25.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

„Vladu Srbije isterati na čistac“

Narodni poslanik i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije razmenjuju međusobne optužbe. Da li su u pitanju lični motivi, pritisak na Tužilaštvo ili je reč o opravdanim kritikama?

Narodni poslanik Srpske napredne stranke (SNS) i predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije Milovan Drecun, izjavio je da je zamenik Tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić nezakonito izabran na tu funkciju jer ga na to mesto nije postavila Skupština već Državno veće tužilaca (DVT). Bruno Vekarić je u svom odgovoru naveo da je taj napad „potpuna glupost“ i da iza njega „stoje lični motivi“ jer je Milovan Drecun, kao ratni izveštač Radio Televizije Srbije (RTS) tokom devedesetih, jedan od osumnjičenih u predmetu „Mediji“.

Predmet „Mediji i govor mržnje“ pokrenut je nakon krivične prijave Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) protiv novinara, urednika i rukovodilaca u medijskim kućama koji se sumnjiče za ratnohuškačko novinarstvo u vreme ratnih sukoba i raspada SFRJ. Tužilaštvo za ratne zločine takođe je navelo da je izloženo pretnjama i čitav napad vidi kao politički pritisak, dok Milovan Drecun smatra da Tužilaštvo svojim postupcima pokušava da ga spreči u obavljanju poslaničkog posla.

Nedolična konfrontacija

„Mislim da je reakcija Tužilaštva na više načina loša“, kaže za DW Nataša Kandić, osnivač Fonda za humanitarno pravo. „Najpre, nije prvi put da iz tog Tužilaštva stižu upozorenja kako su izloženi napadima, kako im se preti. To je pogrešno“, navodi Nataša Kandić, „jer ako sa takvim stvarima izlazite u javnost, kako ste izloženi linču, postavlja se pitanje kakva ste vi to institucija, kako ćete vi onda da zaštitite svedoke u tim procesima i da vodite te procese, ako se plašite jednog Drecuna? Isto tako, nedolično je da se Tužilaštvo upušta u takvu vrstu svađe ili konfrontacije sa Milovanom Drecunom“, ističe Nataša Kandić:

„Svi znamo ko je Drecun. Znamo da je to jedan ekstremista. I svima se postavlja pitanje kako je moguće da takva osoba, sa takvim rečnikom, bude u vlasti koja se deklariše ka Evropi i čiji postupci su ocenjeni i od evropskih institucija kao dobri? Ali, takav jedan Drecun, uspeo je da pozove tužioce za ratne zločine u parlament i da ih kao učitelj đake postroji da mu oni podnose izveštaj. I onda ih je postavio ispred predstavnika srpskih udruženja žrtava i porodica žrtava, gde su se tužioci pravdali i maltene obećavali da će oni podići optužnice protiv Hašima Tačija i drugih predstavnika kosovske vlade, dakle, sve ono što je nemoguće“.

Šta je zadatak Tužilaštva?

„Umesto svega toga, Tužilaštvo za ratne zločine trebalo je da jasno i otvoreno kaže šta je zadatak tog Tužilaštva“, dodaje Nataša Kandić. „Zadatak Tužilaštva jeste da optužuje državljane Srbije koji su počinili ratne zločine: oficire, generale, bivše rezerviste, dobrovoljce, bilo koga za koga prikupe dokaze da je počinio zločin. A što se tiče zločina prema Srbima, oni bi trebalo da prikupljaju podatke i dokaze o tome i da nadležnim tužilaštvima u regionu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Kosovu, Euleksu, predaju te dokaze. I da bi bili sigurni da će po tome biti postupano, oni o tome moraju da obaveste javnost i da javno kažu kako želimo da svi procesuiraju svoje državljane za ratne zločine. Problem je što oni to ne rade“.

Lični ili stav vlade?

Upravo je ta vrsta primedbi mogla da se čuje tokom čitave razmene optužbi kako je sporno to što se srpsko Tužilaštvo za ratne zločine intenzivno bavi srpskim zločinima, dok se slična tužilaštva u regionu uopšte ne bave zločinima svojih građana nad Srbima. Nataša Kandić ističe da to jednostavno nije tačno i da, recimo pred Tužilaštvom Bosne i Hercegovima, ima optužnica i za zločine nad Srbima. Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, takođe navodi da ta optužba nije tačna, a čak i da jeste, to nije nikakav argument.

„Ne možete, a da ne gonite ljude koji su optuženi ili osumnjičeni za ratne zločine sa kvazi argumentacijom da neko drugi ne goni svoje. Uvek imam sumnju da svako ko potegne taj argument ima na umu da zaštiti ljude optužene za ratne zločine, a ne da uspostavlja bilo kakvu pravdu. U pitanju je visoko pozicionirani pripadnik vladajuće SNS i ovo nije prvi put da se neke ugledne institucije, uz sve kritike koje im se mogu uputiti, urušavaju preko pojedinaca“, smatra Popović.

„Prilično je jasno da vlada želi da baci jedan veliki, debeli tepih preko nedavne prošlosti Srbije, posebno preko ratnih zločina. To je i razumljivo, jer na kraju krajeva, ljudi koji su danas nosioci vlasti jesu bili umešani i u ratove, i u podstrekivanje na zločine, a neki su bili i lično na ratištu. A kada imate nekoga ko pokrene takav napad, a ostatak vlasti o tome ćuti i to ne sankcioniše, ja se bojim da je to više nego jasna poruka da srpska vlada stoji iza toga“, ocenjuje Popović.

Navikli na gazdu

„Sada je važno kako srpsku vladu isterati na čistac kada je u pitanju njihov odnos prema ratnim zločinima i suđenjima za ratne zločine“, primećuje Nataša Kandić. „Zbog toga je i Tužilaštvo za ratne zločine sada u konfuziji. Oni su jednostavno naučili da iza njega stoji kabinet nekog predsednika, da ga podržava Bezbednosno-informativna agencija (BIA), naučili su da imaju nekog gazdu. Dakle to uopšte nije nezavistan organ. Sad im nije baš najjasnije ko je gazda i stoga sada lutaju i nisu u stanju da kažu šta je njihov zadatak“, kaže Nataša Kandić za DW.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije navodi da slučaj „Mediji“ nije okončan. „Tužilaštvo je do sada ustanovilo da je učinjeno krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, koje je u međuvremenu u odnosu na događaje uz ratnih devedesetih godina zastarelo i da se zbog toga on ne može krivično goniti, a da se i dalje u predistražnom postupku utvrđuje odgovornost za pozivanje i podsticanje na izvršenje ratnih zločina protiv civilnog stanovništva“, stoji u njihovom saopštenju. Nataša Kandić kaže da „Tužilaštvo pokušava da prikaže kako je to neki živ proces i kako se na tome radi, ali je to daleko od toga. Mislim da su oni došli do zaključka da je vrlo teško dokazati podsticanje na ratni zločin i o tom predmetu se zapravo godinama više ne govori.“