Više krvi – više klikova?

Moto debate bio je provokativan: „Priča je dobra samo ako ima prolivanja krvi“. Ričard Porter, jedan od direktora Bi-Bi-Sijevog svetskog servisa (BBC World Service) nije se, međutim, dao isprovocirati. „Naravno da se svet medija promenio. Danas korisnici informacija imaju mogućnost da sami proizvode vesti – preko svojih mobilnih telefona, Tvitera i video-snimaka koje postavljaju“, kaže Porter, odslikavajući današnju situaciju. Međutim, postavlja se pitanje na koga, odnosno na čije vesti, se onda možete osloniti.

„Potrebna je orijentacija“, kaže Porter. „Mi u Bi-Bi-Siju reagujemo na takve vesti i jednostavno pokušavamo da pronađemo istinu, odnosno da utvrdimo koje informacije su istinite“. Poter tvrdi da pri tom nije odlučujuća „najdramatičnija i najkrvavija vest“, odnosno vest u kojoj se govori o velikom broju ubijenih i stradalih. „Postoji dovoljno dokaza da publika, odnosno korisnici informacija, i sami aktivno prelaze na novinarstvo i daju dodatne informacije o nekom događaju ukoliko su se zatekli na licu mesta.“

Anita Niberg Frankenhojzer, direktorka za medije Evropske radiodifuzne unije (EBU), udruženja koje okuplja 70 RTV-kuća iz 56 zemalja sveta, ubeđena je da medijima po pravilu uspeva da pronađu pravi balans između krvavih, ratnih priča i važnih, ali manje dramatičnih osvrta. Kriterijumi za izbor priča su relevantnost za korisnike i raspoloživi finansijski resursi.

Takmičarski duh među medijima

Andreas Cumah, dopisnik iz Ženeve lista „Tagescajtung“ (Tageszeitung) i dugogodišnji saradnik niza drugih medijskih kuća, protivreči toj viziji koja postoji u javnim servisima. „Kako je moguće da su novinari sedmicama izveštavali o demonstrantima na trgu Tahrir u Kairu, da bi potom bili potpuno zatečeni i iznenađeni pobedom Muslimanske braće?“ On optužuje novinare da su se previše koncentrisali na spektakularne slike iz Kaira i pri tome propustili da zađu u unutrašnjost Egipta i pokažu šta ljudi misle i šta ih zaista pokreće. Takav odnos ga podseća na neprirodnu konkurenciju i takmičenje u kojem se često dešava da „mediji trče za stalno istim efektima“. On smatra da ima istine u tvrdnji da „količina krvi“ u priči ili prilogu odlučuje hoće li on biti urađen ili ne.

Cumah navodi i druge primere. Si-En-En (CNN) je pre 11. septembra 2001. odustao od određenih lokacija i regiona za izveštavanje jer nije mogao tačno da predvidi posledice sve većeg antiameričkog raspoloženja u arapskom svetu. „U pregovorima tokom krvavog konflikta u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina održanim u Ženevi, u kojima su učestvovali zvanični predstavnici naroda – često su to bili ratni zločinci – novinari se nisu trudili da pronađu druge sagovornike i da im daju prostora za njihovo mišljenje, iako to nalažu kodeksi novinarske profesije. Danas je isto tako sa konfliktom u Ukrajini“, ljutito primećuje Cumah. Na žalost, među novinarima ne postoji konkurencija kada je reč o tome ko će da napravi najbolju analizu ili osvrt. „Naš zadatak je da se pobrinemo da dobijemo i saslušamo sve strane, ali to se dešava suviše retko“, kaže Cumah i naglašava da su potrebni izveštaji sa ljudima koji imaju jasne poglede o tome kako rešiti neki konflikt.

Poprište sukoba bez novinara

Katrin Zandman je kao reporterka nemačkog javnog servisa ARD izveštavala iz mnogih ratnih područja. Ona kaže da se u zemlje u kojima je u toku neki posebno krvav konflikt, ne šalju novinari, jer je izveštavanje suviše opasno. „Mi zato nemamo reportera u Mosulu“.

Ali to ne znači da su mediji sasvim zakazali. „Ako želite analizu iz takvog regiona u kojem nema reportera, onda ste prinuđeni da potražiti različite informacije, iz različitih medija“, kaže Katrin Zandman. I ona lično je izveštavala iz kriznih regiona, a bila je i nakon zemljotresa u Haitiju odakle je preko Tvitera slala mnoge važne informacije.

Trend za buduće novinare

Mediji bi trebalo da se specijalizuju za praćenje određenih tema i u tome je budućnost, zaključeno je na Globalnom medija forumu u Bonu. Na jedan drugi trend ukazao je u svojoj video-poruci Ulrik Hagerup iz danske RTV-kuće DR: „Dobra priča ne mora uvek da bude krvava!“ Hagerup i njegove kolege pokušavaju da unesu svetlo u mračne i zakulisne radnje i događaje, da daju orijentaciju, ali da ne šire strah i užas. „Budimo mi ti koji će promeniti dosadašnja novinarska pravila rada“, rekao je danski novinar za šta je nagrađen velikim aplauzom.

U diskusiji na Globalnom medija forumu u Bonu jedan urednik iz Egipta potvrdio je da gubi čitaoce. „Ako dublje analiziramo koje priče su najčitanije, najtraženije i najviše podeljene na internetu i zašto, onda stvari odavno ne funkcionišu po principu: 'Priča je dobra, samo kada ima puno krvi'.“