Visoka cena rada u inostranstvu

Poljski internet je prepun priča dece koja se osećaju ostavljenima od strane roditelja koji rade u inostranstvu, postoje internet forumi na kojima traže podršku i pričaju svoju priču: „Zdravo tata. Imam već šesnaest godina. Prošlo je godinu dana otkako si otišao. Svaki dan mirišem košulju koji su ostavio, jer nije mogla da ti stane u kofer“, citira Marija iz poslednjeg pisma ocu, koji radi u Engleskoj. „Moja majka je u inostranstvo otišla kada sam imao trinaest godina. Trebalo je da ode na samo nekoliko meseci u Nemačku, jer je ovde u Poljskoj veoma malo zarađivala. Uopšte sebi nije mogla da priušti garderobu. I dan danas je tamo. Tužan sam zbog toga“, žali se 18-godišnji Tomek.

Kada se Malgožata Greber odlučila na odlazak, ćerku Martinu je htela da poštedi te traume. Imalo je dovoljno hrabrosti da sa sobom u Englesku povede tada osmogodišnju devojčicu. U Poljskoj je kao medicinska sestra zarađivala 600 evra mesečno, u Engleskoj je imala skoro četiri puta više. Ali ubrzo je počela da se oseća usamljenom, nedostajala joj je domovina, familija, prijatelji. I finansijski nije bilo tako sjajno kako se nadala. „Agencije za rad obećavaju mnogo novca, ali svako ko želi da ode iz zemlje bi trebalo tačno da izračuna koliki su zaista troškovi života u određenoj zemlji. Dobro je samo onima koji odu kao par", kaže za DW.

Nema dostojanstvenog života u Poljskoj

Nakon dve i po godine, Greberova se sa ćerkom vratila u Poljsku, kako bi tamo ponovo radila kao medicinska sestra. Ali bilo je dobro samo pola godine. „Dete mi je bilo najvažnije, a pritom sam stalno imala smene od 12 ili 24 sata, to mi je bilo prenaporno. I sa platom je ponovo bilo teško izaći na kraj“. Malgožata trenutno ima dobar posao u okviru jednog trogodišnjeg projekta na Medicinskom fakultetu u Lođu. Posle toga planira ponovo da se vrati svom poslu. Ali pita se da li će sa platom medicinske sestre u Poljskoj ikada imati dostojanstven život.

Malgožata je jedan od retkih izuzetaka. Većina medicinskih sestara koje u svojoj struci rade u inostranstvu ili kao negovateljke, nikada se više ne vraćaju u Poljsku – a ako se vrate, ne rade više u državnom zdravstvu.

Poljski sistem zdravstva uništen

Tereza je petnaest godina radila u bolnicama na zapadu Poljske. Kada su joj deca imala četrnaest i petnaest godina, počela je redovno da odlazi na rad u Nemačku. U međuvremenu joj se raspao brak, zato što je muž radio u Engleskoj, gde je našao novu partnerku. Deca su bila kod bake, kojoj nije bilo lako sa tinejdžerima. Tereza je odlučila da se vrati.

U bolnici u kojoj je ranije radila je doživela šok. Mnoge njene koleginice su otišle u Englesku, Nemačku i Norvešku. „Pojedina odeljenja su bila prazna, druga toliko pretrpana da su pacijenti ležali u hodnicima. Imali smo toliko posla da sam uvek morala da se odlučim da li ću da hranim pacijante ili da ih pratim do toaleta. I koga prvo? Bilo je to ponižavajuće, i za pacijente, i za mene“, kaže Tereza.

Tereza se sada brine o jednom starijem čoveku u blizini nemačkog grada Kila i na ruke dobija 1460 evra. Nakon dva meseca rada, uvek su joj potrebna dva meseca odmora u Poljskoj, kako bi sakupila snagu. "U mom random ugovoru stoji: četrdeset sati nedeljno. Praktično moram da budem sve vreme na raspolaganju. Posle dva meseca se osećem potpuno iscrpljeno.” Ali te uslove mora da prihvati, u suprotnom bi bila bez posla. Ima dovoljno žena iz drugih zemalja, poput Rumunije ili Ukrajine, koje bi pristale na sve uslove, kaže Tereza.

Socijalni troškovi iseljavanja

Od kako je Poljska pristupila EU, najmanje 20.000 medicinskih sestara, školovanih u Poljskoj je napustilo zemlju. Danas u zemlji ima 280.000 medicinskih sestara, od kojih je samo 42.000 mlađih od četrdeset godina. U proseku imaju pedeset i jednu godinu. 2015. godine na hiljadu stanovnika dolazile su 5,2 medecinske sestre i 2,3 lekara (u Nemačkoj: 13 i 4,1). U zdravstvu je hronična besparica.

Nije čudo što osoblje sve češće razmišlja o odlasku u inostranstvo. Socijalni izdaci su veoma visoki. Tri godine nakon poljskog pristupa EU, 2017. godine, 1.300 dece, čiji roditelji rade u inostranstvu moralo je da bude smešteno u domove ili u druge porodice. Trenutno se govori o 100.000 „evrosiročića“ i sve češće o „evroseniorima“, čija odrasla deca rade u inostranstvu.

Novac na štetu privatnog života

I Tereza koja je godinama na relaciji Poljska-Nemačka, oseća da je takav način života bio na štetu privatnog. Važan period, kada su deca bila tinejdžeri i kada je gotovo uopšte nije bilo kod kuće, sada je nemoguće nadoknaditi. Ni od društvenog života više nije ostalo gotovo ništa. Prijatelje viđa sve ređe, mnogi kontakti su pogubljeni. „To nije dobar život. Život prolazi pored mene", kaže.

Ali 55-godišnjakinja je još uvek primorana na takav način života, jer sada mora da pomogne roditeljima i da finansira deci studije. Zbog toga nije srećna, ali u Poljskoj za sebe ne vidi alternativu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android