Virus u skupštini | Evropa | DW | 17.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Virus u skupštini

Zasedanja srpske skupštine su i pre naprednjaka bila „fasada“. Ukidanjem zasedanja je i bukvalno ostala samo fasada. Demokratija je na respiratoru, piše u autorskom tekstu za DW politikolog Mladen Mrdalj.

Skupština Srbije

Skupština Srbije

Epidemija je biološki opasna i ekonomski strašna, ali postaje daleko opasnija kada rasplamsa nepoverenje u politički sistem. Nepoverenje slabi saradnju i zaoštrava unutrašnje sukobe. Jedni svuda vide pretnju, kao da odustajanje od svega spašava život, što je neodrživa paranoja. Drugima koronavirus nije opasniji od gripa, izaziva ga 5G mreža, a svetska zavera epidemijom skriva masovno naseljavanje migranata.

Histerično nepoverenje nije na delu samo u Srbiji. Većina navodnih dokaza je reciklirana sa zapada i naučna zajednica ih pobija. Međutim, kontradiktorne izjave i ponašanja nadležnih opravdavaju racionalno nepoverenje.

Poverenje u sistem je sredstvo borbe protiv epidemije isto kao dezinfikatori. Zalihe se brzo troše, ali teško obnavljaju. Zato se postavlja ključno pitanje: kako jedan politički sistem proizvodi poverenje?

Nijedna država ne može predvideti sve krize i prikladne planove za njih, ali sve neizbežno raspravljaju o njihovoj verovatnoći i ozbiljnosti. To nameće dva pitanja: ko raspravlja i ko odlučuje? U demokratskim državama raspravljaju svi građani, uglavnom preko izabranih poslanika, čija većina odlučuje. U nedemokratskim raspravljaju i odlučuju neizabrane elite.

Ovome bi mogla da se stavi primedba da i u demokratijama odlučuju elite, a da i nedemokratske države mogu imati izbore, te da je ova podela naivna. Ne baš.

Nije demokratija samo u izborima, nego i u odgovornosti. U demokratijama političke elite snose odgovornost pred građanima i njihovim predstavnicima. Kada vlada potroši zalihe poverenja, tada deo poslanika koji je podržavao vladu glasa zajedno sa opozicijom, stvara novu većinu u skupštini i smenjuje vladu. Takođe, skupštinska većina može izgubiti poverenje građana na izborima, pa nova većina izglasava novu vladu.

Nakon revolucionarnih devedesetih, kada se srpska opozicija uličnim borbama izborila za poštovanje glasova, građani su praktično na svakim izborima smenjivali vlast. Međutim, uvideli su da smena vlasti ne znači nužno i napredak. Zato se kritičan broj glasača priklanja današnjim vlastima ili apstinira – borba za smenu se ne isplati. „Svi su isti.“ Totalno nepoverenje.

Dakle, šta još fali osim slobodnih izbora i smenjivosti vlasti? Fali podela vlasti. Šta je to? To je kad predsednik i vlada ne kontrolišu glasanje skupštinske većine. Kad kontrolišu, to je partokratija. Srpska politika boluje od ovog virusa decenijama.

Svrha političara je da povežu probleme građana sa predlozima stručnjaka u politički program koji traži poverenje građana. Poverenje građana se onda akumulira u skupštini. Njena većina odlučuje o državnim prioritetima, bira i nadzire izvršioce radova koje zovemo vladom. Napetošću između skupštine i vlade se podstiču odgovornost i stručnost. Poverenje u sistem se ne stiče savršenim radom, jer je nemoguće sve predvideti, već učenjem na greškama i reformama.

Ali, šta smo naučili iz ubistva premijera, sumnjivih privatizacija, kriminalnih reformi pravosuđa, pada helikoptera, poplava, požara, noćnih rušenja i zidanja, političkih ubistava? Šta je popravljeno u sistemu nakon svih tih tragedija i zlodela, a da to nije bila posledica zapadnih pritisaka, već našeg učenja? Ništa. Zašto?

Zato što je vlada uvek sigurna u podršku većine poslanika u skupštini. Pošto poslanička kandidatura nije slobodna, jer je uslovljena pripadnošću partiji, vladajuće stranke uvek kontrolišu svoje poslanike. Tako skupštinska većina nije odgovorna glasačima, nego ministrima, jer su to partijski šefovi.

Skupštinska manjina nakon izbora može ići kući – nijedno zlodelo ni propust vlade neće okrenuti poslanike skupštinske većine protiv nje.

Zato vladama trebaju poslušnici, medijska dominacija i državni poslovi za ucenu birača. Umesto da poslanici čuvaju građane od ministarskih nepočinstava, oni čuvaju ministre od odgovornosti. Zato u skupštini nema stručnjaka koji će pomoći poslanicima da nateraju ministre da odgovaraju na pitanja konkretno, ili da napuste funkciju. Nema više ni konferencija za novinare (ima hapšenja), vanredno stanje je prigušilo opoziciju. Da li smo pred mađarskim scenarijem?

Nije skupštinu zatvorio korona-virus, već virus partokratije. Zasedanja su i pre naprednjaka bila „fasada“ skupštine. Nema skupštine gde se unapred zna glasanje. Ukidanjem zasedanja je i bukvalno ostala samo fasada. Autokratija je skinula masku. Demokratija je na respiratoru.

Virus partokratije decenijama guši demokratiju i od nje ostavlja samo ljušturu – golo višestranačje. Protiv tog virusa je najefikasniji većinski izborni sistem – slobodna kandidatura poslanika. Tad će se ministri i premijeri plašiti poslanika, jer će se poslanici plašiti građana. Zato izgleda većinski sistem nije privlačan ni vlastima ni opoziciji.

*Politikolog Mladen Mrdalj je direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama