Vino odlazi na sever

Mark Tven nije imao milosti prema nemačkom vinu. Samo se zahvaljujući etiketi ono može razlikovati od sirćeta, žalio se američki pisac tokom svoje evropske turneje. Mora da je vino koje je ponuđeno Tvenu bilo proizvod jedne kišne godine. Ta je epizoda stara tačno 150 godina.

Hamburška sorta

Prošle godine nemački vinari povećali su godišnju proizvodnju za 9 odsto na 9,2 miliona hektolitara. Nemačka trenutno zauzima deseto mesto na svetskoj listi najvećih proizvođača vina, a uskoro bi mogla da napreduje na toj listi. Zahvaljujući hemiji, tehnici gnječenja i pre svega klimi, i u „egzotičnim“ krajevima se može proizvoditi vrhunsko kao i vino za svačiji džep. Jedan vinar iz Porajnja, gde se tradicionalno pravi rizling, otkrio je tako ostrvo Zilt, najseverniju lokaciju u Nemačkoj. Alternativa vinskom brežuljku tamo je sunčana površina na nivou mora, glinasto tle s visokim udelom humusa, u neposrednoj blizini Severnog mora.

Parlament grada (i savezne pokrajine) Hamburg visokim gostima poklanja sopstveno vino, kultivisano na minijaturnom vinogradu veličine 500 kvadratnih metara u blizini hamburške luke. I u drugim severnim pokrajinama Šlezvig-Holštajn i Meklenburg-Prednja Pomeranija sadi se vinova lozu. A u Brandenburgu jedan vinar želi da sadi lozu u jednom bivšem površinskom kopu uglja. Vinogradarstvo upravo doživljava renesansu na severu zemlje. Vinara je na severu Nemačke bilo sve do Srednjeg veka, a onda je nastupilo hladno razdoblje i oni su izumrli.

Vino iz Skandinavije

Još severnije, na švedskom ostrvu Gotlandu, bivši IT-stručnjak Lauri Papinen takođe je priuštio sebi vinske vrtove. Sunce, toplota, duga razdoblja bez mraza, pesak-krečnjak i vetar s obližnjeg Baltičkog mora su mešavina na kojoj sazrevaju njegove sorte. To početkom devedesetih godina prošlog veka nije bilo moguće. Sudeći po podacima Lajbnicovog instituta za istraživanje Baltika prosečna temperatura vode oko Gotlanda otada je porasle za dva stepena.

Klimatske promene zrnima grožđa donose više štetočina, a vinu viši postotak alkohola. U borbi protiv bolesti i štetočina enolozi u SAD, Australiji i Francuskoj koriste se spoznajama genetske tehnike. U Nemačkoj se od jednog eksperimenta u Pfalcu 1999. pak više ne sadi genetski manipulisana vinova loza. U međuvremenu postoje i nove mogućnosti u tradicionalnom ukrštanju sorti, kaže Rajnhard Tepfer iz Saveznog istraživačkog instituta za kultivisane biljke. Osim toga i javnost većinski odbacuje ghenski manipulisane biljke, dodao je.

Kupci žele manje alkohola

U borbi protiv štetočina poput mušica, cvrčaka ili pauka, koji se u vinogradima razmnožavaju na visokim temperaturama, politika karte polaže na biološka sredstva poput feromona. Vinski stručnjaci su razvili sortu Caladis Blanc. Zrno je, tvrdi se, otporno na plesan, plamenjaču i crnu trulež. „Tako se mogu proizvesti lepa, reska, lagana letnja vina“, oduševljen je Tepfer.

Zbog pojačanog sunca u zrnima nastaje više šećera, koji se u procesu vrenja pretvara u alkohol. Povišeni nivo alkohola imaju najpre crna vina s juga Evrope, kaže francuska enološkinja Mari-Madelen Kali-Desmare. Obzirom da su kod potrošača trenutno popularna laganija vina s manje alkohola, mikrobiolozi na Institutu za vrtlarstvo u Gajzenhajmu istražuju mogućnosti redukcije alkohola uz pomoć kvaščeve gljivice ili filtriranja šećera pre fermentacije. Ali ti procesi utiču na ukus vina.

Dok se aroma ne ropisuje nikakvim službenim smernicama, Evropska unija propisuje visinu alkohola. Najmanje 8,5 odsto ga mora biti u nekom vinu da bi ga se uopšte moglo tako deklarisati. „Premalo“, smatra Mara Fernandeš Moura sa Poljoprivrednog instituta u Brazilu. Po njenom mišljenju granica bi trebalo da bude najmanje 11 odsto. „Bez alkohola je to samo sok.“