Vim Venders pita: Treba li menjati filmove nakon 50 godina?

Nemačka glumica Nastasja Kinski godinama pokušava da natera reditelja Vima Vendersa da ukloni scenu iz jednog od njegovih manje poznatih filmova, „Pogrešan potez“ (Falsche Bewegung) iz 1975. godine.

U kratkoj sceni, njen kolega Ridiger Fogler (tada star preko 30 godina) posećuje trinaestogodišnjakinju u njenoj spavaćoj sobi, gde ona leži na krevetu samo u gaćicama. Muškarac se svlači u donji veš i legne na nju. Ošamari je, a zatim joj miluje lice.

„Iako nisam mnogo znala sa 13 godina, već tada sam mogla da primetim da to nije ispravno“, nedavno je ispričala Kinski za nemački list Zidojče cajtung.

Poznati nemački reditelj prvi put je javno reagovao na zahteve Kinski 2024. godine, navodeći da razume njene „trenutne percepcije i osećanja“. Dodao je i da danas ne bi snimio scenu na taj način.

A onda je 31. maja u Berlinu, u svom govor povodom prijema počasne nagrade za životno delo na dodeli nemačkih filmskih nagrada, Venders spor pretvorio u javnu debatu.

Ponovio je, naime, da se takva scena danas ne bi tako uradila, ali je napomenuo da to za njega pokreće i veće pitanje: kako se treba nositi s filmovima koji su nastali u drugoj epohi?

„Ne mogu da krivim 29-godišnjeg mladića kakav sam tada bio, pre 50 godina, koji je napravio film svog vremena, želeći da na neki način uhvati duh vremena“, rekao je Venders. On je, inače, kasnije još sarađivao sa Nastasjom Kinskim i ona je bila zvezda njegovog hvaljenog filma „Pariz, Teksas“ (1984) i u filmu „Tako daleko, a tako blizu!“ (1993).

Navodeći da je bio svestan da scena nanosi bol glumici „kojoj sam se duboko divio, i još uvek se divim“, Venders je dodao da i dalje okleva da retroaktivno montira film.

To je, primetio je, moralno pitanje – kojim on, kaže, ne želi sam da se bavi. Venders je zato pozvao Nemačku filmsku akademiju da pokrene diskusiju o njegovoj dilemi, dodajući da se nada da će mlađi filmski stvaraoci doprineti razgovoru.

Na pitanje da prokomentariše debatu, predstavnik za štampu rekao je za DW da Nemačka filmska akademija još nije pripremila izjavu o tom pitanju.

Da li filmovi treba da se revidiraju nakon završetka?

Za Vendersa, izmena već završenih filmova može da stvori teške presedane za arhive, restauracije i kulturnu istoriju.

Ali nekoliko filmova je već ponovo montirano nakon objavljivanja – bilo da bi se skratili zbog komercijalnog uspeha u bioskopima, bili da bi bili pogodniji za određena tržišta ili jednostavno zato što je filmski stvaralac procenio da je tako bolje.

U svom govoru, Venders je pomenuo kako je Stiven Spilberg žalio što je izmenio film „ET: Vanzemaljac“ za 20. godišnjicu reizdanja tog naučnofantastičnog blokbastera. U revidiranoj verziji, federalni agenti koji su prvobitno prikazani s oružjem, umesto toga držali su voki-tokije.

„To je bila greška“, rekao je Spilberg na forumu časopisa Tajm 2023. godine. „Nikada nije trebalo to da uradim. ’E.T.’ je proizvod svoje ere. Nijedan film ne bi trebalo da bude revidiran na osnovu objektiva kroz koja sada gledamo – bilo dobrovoljno ili da smo primorani da gledamo.“ Shvatio je, kaže, da su filmovi „putokaz gde smo bili kada smo ih snimali i kakav je tada bio svet“.

Od „Aladina“ (1992), do „Lilo i Stič“ (2002) – mnogi klasični Diznijevi filmovi su montirani u reizdanjima ili u verzijama koje se strimuju na platformi Dizni+, kako bi se prilagodili osetljivosti moderne publike.

Čak su i renomirani filmski stvaraoci revidirali svoje već objavljene filmove. Ridli Skot je 2007. ponovo montirao svoj naučnofantastični hit iz 1982. godine „Blejd Raner“. Džordž Lukas je napravio izmene u svojim originalnim filmovima trilogije „Ratovi zvezda“ za njihovu 20. godišnjicu. Samo nedelju dana nakon objavljivanja „Isijavanja“ (1980), Stenli Kjubrik isekao je iz tog svog kultnog filma scenu koju su kritičari smatrali zbunjujućom.

Ali na kraju, takvi slučajevi ne mogu uporediti sa debatom oko Vendersovog filma „Pogrešan potez“,jer ispravke nisu napravljene na zahtev glumice koja i dalje pati zbog postojanja scene snimljene kada je bila maloletna.

Vendersa kritikuju zbog izbegavanja odgovornosti

Većina kritičara koji su reagovali na Vendersov govor smatrala je da filmski stvaralac samo prebacuje krivicu time što od Nemačke filmske akademije traži da otvori širu debatu o tom pitanju, iako je on taj koji ima poslednju reč o filmu. Drugim rečima, kako kažu, on ima moć da donese odluku – posebno ako zaista priznaje da scena ostaje bolna za Kinskog.

„To nije pitanje cenzure ili kulture otkazivanja, kako je on implicirao u svom govoru“, primećuje Kristijan Šerc, advokat Nastasje Kinski, koji je kasnije najavio da će uskoro biti podneta tužba ako scena ne bude uklonjena.

„Stvar je između njega i Nastasje Kinski, ali on je godinama izbegavao da se s njom direktno suoči“, napisao je jedan kritičar u berlinskim novinama Tagescajtung.

Jedan drugi posmatrač u uvodniku minhenskog lista Zidojče cajtung primetio je da, iako je Kinski uvek s poštovanjem izražavala svoju želju da se snimci uklone, Venders je u svom govoru njen zahtev prikazao kao da ona predstavlja „pretnju samoj slobodi filma: slobodi svakog umetnika u prostoriji. Svako ko je gledao i slušao njegove reči mogao je samo da se oseća zapanjeno.“

I u autorskom članku u nemačkom dnevnom listu Velt takođe se ocenjuje da bi „bilo simbolično ispravno ukloniti scenu“.

Pretvarajući to u javni problem, Venders je „izveo apsolutno pametan manevar“, istakla je nemačka filmska kritičarka Anet Brauerhoh u intervjuu za radio Dojčlandfank. „Tim apelom javnosti i Akademiji, on je na hiljade ljudi rasporedio odgovornost koja s pravom leži na njemu.“

Kontroverze oko eksploatacije dece glumaca promenile norme u filmskoj industriji

Postoje kontinuirane kontroverze oko starijih filmova u kojima deca glume seksualizovane uloge.

U filmu Luisa Malja „Zgodna beba“ (1978) glavnu ulogu igrala je dvanaestogodišnja Bruk Šilds, koja se pojavila gola u ulozi dečije prostitutke. Film je bio zabranjen u nekim kanadskim provincijama do 1995. godine.

Šilds je takođe ispričala kako se osećala „prisiljeno“ i neprijatno na setu filma „Plava laguna“ iz 1980. godine, koji je snimljen kada je ona imala 14 godina, a njen kolega Kristofer Atkins 18. U filmu su glavni likovi prikazani goli i u intimnim scenama.

Olivija Hasi i Leonard Vajting imali su samo 15 i 16 godina kada su glumili u filmu Franka Zefirelija iz 1968. godine „Romeo i Julija“. Podneli su tužbu od 500 miliona dolara protiv kompanije Paramaunt zbog scene u filmu u kojoj su goli. Iako je sud u oktobru 2024. trajno odbacio njihov slučaj, takvi sporovi doveli su do značajnih promena u načinu na koji industrija zabave danas radi s decom.

Moderne produkcije strogo se  drže granica za maloletne glumce, zahtevaju prisustvo staratelja na setu, eksplicitnu saglasnost roditelja i koriste profesionalne koordinatore za snalaženje u osetljivom intimnom materijalu.