Verni, glasni, ali ne i opasni

Na nemačkim stadionima mogu se uočiti sve složenije koreografije kojima navijači izražavaju svoju vernost i predanost određenom fudbalskom klubu. Strastvene navijačke grupe, takozvani Ultras navijači, ulažu neverovatno mnogo vremena u najnovije kreacije transparenata, organizacije puta na utakmice kao i u spomenute kreacije na samim stadionima. Iako je reč o grupama koje nisu ni desno radikalne, ni neonacističke, niti sklone nasilju, upravo se one često olako trpaju u isti koš sa spomenutima. „Ultras navijači se u medijima uvek predstavljaju u negativnom svetlu. Smatrao sam da je potrebno taj fenomen malo podrobnije istražiti“, kaže slobodni novinar Kristof Ruf. U tom smislu, on je takoreći „utonuo“ u tu scenu, upoznao mnoge i o svojim iskustvima napisao knjigu „Ultras navijači – pogled na scenu punu suprotnosti“.

Mnogo toga „uvezeno“ iz Italije

Ultras navijačka kultura nastala je tokom 80-ih i 90-ih godina u Italiji. Svoj put do Nemačke, taj fenomen je najverovatnije pronašao tokom Svetskog fudbalskog prvenstva 1990. godine u Italiji. Tada su mnogi nemački navijači boravili u toj zemlji i tamo videli koreografije i način navijanja italijanskih kolega. „Po povratku kući, jednostavno su ih usvojili“, navodi politikolog i publicist Rihard Gebhart koji dobro poznaje tu scenu. „Kada se govori o ultras navijačima mora se reći da oni okupljaju najčešće mlade muškarce. Od kraja 90-ih godina oni na nemačkim stadionima nastupaju vrlo dominantno; glasnim pesmama i upečatljivim koreografijama. Osim toga, oni koriste i u Nemačkoj zabranjenu pirotehniku. Njihovi nastupi planiraju se unapred do najsitnijih detalja. Zato ih ja uvek poredim sa umetnicima performansa ili sa nekom pozorišnom predstavom“, kaže Gebhart. On dodaje da pripreme traju tokom nedelje i zahtevaju naravno mnogo vremena.

Dve strane jedne medalje

Upravo zbog korišćenja takozvane bengalske vatre, ultras navijači stalno su na meti kritika. Možda se oni i zato stavljaju u isti koš sa drugim, nasilju spremnim grupacijama. „To je zaista pogrešno i besmisleno. Treba samo pogledati klubove kao što su St.Pauli iz Hamburga (fotografija gore) ili Dinamo Drezden. Prvi je čisto levičarski klub. Oni su istovremeno ekstremno politička grupa, ali antirasistička. Oni nemaju nikakve veze s neonacistima s kojima se često poistovećuju. Dinamo Drezden ima delimično u svojim redovima desne radikale, ali upravo zahvaljujući većini, na stadionu u tom gradu više se ne mogu čuti rasistička skandiranja“, navodi Kristof Ruf. On navodi i treći primer – navijačku grupu Bajerna koja se čak nalazi u Antifašističkoj mreži evropskih navijača. „Oni na primer svake godine organizuju poseban turnir u znak sećanja na bivšeg predsednika kluba, Kurta Landauera, progonjenog od strane nacista“, kaže Ruf.

Imaju li budućnosti?

Prema mišljenju Riharda Gebharta, jednom, u bliskoj budućnosti, ultras navijačke grupe nestaće sa nemačkih stadiona. „Na kraju, oni su mladi ljudi koji će s godinama početi da menjaju životne prioritete. Kada osnuju porodicu i budu imali decu, više neće imati toliko vremena da ulagažu u svoj klub. Pitanje je da li će opstati i da li će dovesti dovoljno mladih u svoje krugove“, objašnjava on. Ipak, za sada, oni su itekako prisutni na nemačkim stadionima, sviđalo se to drugima ili ne.

Autorke: Karla Blajker / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković