Veliko pranje novca | Izbor iz štampe | DW | 30.10.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Veliko pranje novca

U Nemačkoj nikada nije bilo ovoliko tužbi zbog utajene imovine. Privatnici nude svoje bankovne račune za ilegalne poslove. Sumnjiče se i trgovci nekretninama

„Kriminalci sve češće koriste Nemačku za pranje novca", piše Zidojče cajtung. Broj tužbi u vezi sa pranjem novca je 2011. porastao za više od 17 odsto na 13.000, saopštio je Savezni kriminalistički ured BKA zajedno sa Saveznim zavodom za nadzor fnansijskih transakcija. To su najveće brojke otkako je 1993. stupio na snagu Zakon o pranju novca. Predsednik BKA Jerg Cirke saopštio je da u polovini slučajeva postoji sumnja na krivično delo. Pri tome sve češće privatna lica stavljaju kriminalcima na raspolaganje svoje bankovne račune. Broj takvih finansijskih agenata se 2011. godine popeo na 4000, što je 30 odsto više nego godinu dana ranije. Privučeni velikom provizijom, ti ljudi prebacuju novac koji im je stigao na račun dalje u inostranstvo – kako bi se sakrilo poreklo tog novca.“

Cirke: Kriminalci sve češće vraćaju ilegalni novac u legalni opticaju kupovinom nakita, skupih automobila ili nekretnina

Cirke: Kriminalci sve češće vraćaju ilegalni novac u legalni opticaju kupovinom nakita, skupih automobila ili nekretnina

„Onaj ko hoće da kao finansijski agent dođe do brze zarade, samo misli da je ušao u unosan posao, kaže Cirke. Takvim agentima ne samo što prete kazne zbog pranja novca, već i naplata obeštećenja za prevarena lica. BKA smatra da volumen opranog novca u Nemačkoj iznosi više desetina milijardi evra. 90 odsto ilegalnih transakcija prijavljuju banke kada primete neobične transakcije. Policija, međutim, nije zadovoljna saradnjom privrednog sektora. Kriminalci sve češće vraćaju ilegalni novac u legalni opticaju kupovinom nakita, skupih automobila ili nekretnina. Te branše su slabije regulisane nego finansijska branša, ali su i one u obavezi da prijave sumnjive poslove. U nemačkom sektoru trgovine nekretninama kao da je smanjena osetljivost za te stvari, požalio se Jerg Cirke.“

U komentaru list piše da „nema krivičnog dela oko koga se diže tolika prašina a nema propisa koji su toliko daleko od realnosti kao što su propisi o kažnjavanju pranja novca. Savezni kriminalistički ured prijavljuje samo (pročišćen) broj prijava (koje banke moraju da podnose), ali ne i broj osuda, niti visinu „oprane“ sume. Kaznene odredbe su naime, toliko vickasto neodređene da na osnovu njih mogu da se sprovode sveobuhvatne istrage, ali ne i da se donose presude. Zakonskim formulacijama se smeju već i na početnim kursevima krivičnog prava. Onaj ko krije predmet upotrebljen u protivpravnom delu, pere novac – tako to piše u zakonu. Prema tome, pere novac i onaj ko po nalogu ubice sakrije leš. Zvuči veselo, ali nije tako. Jer, isti kvalitet krasi i ostale propise o pranju novca.“

List Rajnpfalc (Ludvigshafen) piše da „u Italiji kažu da Nemačka ne shvata mafiju ozbiljno. Odavno se poslovima ne bave samo sicilijanske, kalabrijske i napolitanske porodice, već i kriminalne organizacije iz istočne Evrope. Organi za krivično gonjenje su preopterećeni – imaju premalo osoblja, a moraju da se bore sa prevelikim preprekama u međunarodnom pravnom saobraćaju. Ako novac potiče iz inostranstva, istražitelji često kapituliraju. Možda bi tu pomogao primer Italije. Tamo ne moraju policija i pravosuđe da dokažu da novac potiče od ilegalnih aktivnosti. Proces dokazivanja je obrnut.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković