Večno svedočenje o Holokaustu | Evropa | DW | 02.03.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

istorija

Večno svedočenje o Holokaustu

Anita Lasker-Valfiš je preživela Aušvic. Sada u muzeju odgovara na pitanja posetilaca – putem programa koji prepoznaje pitanja i iz arhive izvlači njene odgovore. Tako se svedočanstva čuvaju za buduće generacije.

„1933. godine je počelo nacističko doba, tada sam imala osam godina. Tada su ljudi dobili hrabrost da nekoga vređaju govoreći mu da je Jevrej. Ja na početku uopće nisam razumela da je to nešto posebno“, kaže Anita Lasker-Valfiš. Odrasla je u Breslauu, gradu koji je „tada bio Nemačka, sada je Poljska i zove se Vroclav“.

Lasker-Valfiš govori čvrstim glasom. Na ekranu je u prirodnoj veličini u Nemačkom muzeju tehnike u Berlinu. Trepće očima, okreće glavu, cupka nogom. Kada se pitanje postavi u mikrofon, programi za prepoznavanje jezika i baze podataka momentalno daju odgovor. To stvarno izgleda kao razgovor posetioca muzeja i 94-godišnje dame.

Sada u muzeju učenici nemačkih škola od osmog do trinaestog razreda mogu da joj postavljaju pitanja. Preduslov je da poznaju temu Holokausta iz nastave i da bude prisutan kustos.

Anita Lasker-Valfiš je preživela Aušvic – kao čelistkinja u Devojačkom orkestru. Kasnije je prebačena u logor Bergen-Belzen, odakle su je 1945. oslobodili Britanci. Nakon rata se preselila u Englesku gde se udala za pijanistu Petera Valfiša i dobila dvoje dece.

Već godinama govori o svojim iskustvima, često u školama, a 2018. godine je govorila i u nemačkom Bundestagu.

„Nikada više nismo videli roditelje“

Seća li se prve deportacije iz Vroclava? U trenutku kada se postavi to pitanje, na ekranu se pojavljuje slika i žena odgovara sa uzdahom: „Da.“ U sobi je potpuna tišina dok priča o svojoj majci, muzičarki, njenom ocu, advokatu i notaru, kojima su u aprilu 1942. godine rekli da se u roku od 24 sata moraju prijaviti za transport.

„Želeli smo da ostanemo zajedno. Onda je moj otac rekao mudre reči: 'Ostanite. Vi niste na spisku. Tamo gde mi idemo se dođe pravovremeno.' I u tome je zaista imao pravo. Nikada više nismo videli roditelje.“

Nakon neuspelog pokušaja bega, ona i sestra Renate su najpre završile u zatvoru, a 1943. su deportovane u Aušvic.

Više od 1.000 pitanja na nemačkom jeziku je postavljeno ovoj čelistkinji u martu 2019. godine. Sedam dana je odgovarala na pitanja o svom životu, iskustvima u nacističkom teroru. Odgovori su snimljeni u televizijskom studiju u Londonu. Četiri godine ranije je to već jednom uradila na engleskom jeziku.

Snimanje iz mnogo uglova, mart 2019.

Snimanje iz mnogo uglova, mart 2019.

U Tehničkom muzeju u Berlinu sada se do juna odvija probna faza interaktivnog svedočenja Fondacije Šoa na nemačkom jeziku. Ideja je da na bilo koje pitanje algoritam izabere najbolji mogući odgovor Anite Lasker-Valfiš. Što se više pitanja postavlja, to program bolje reaguje.

Za buduće generacije

Skoro 55.000 video-intervjua sa preživelima iz Holokausta i drugih genocida u brojnim zemljama i na različitim jezicima je prikupila Fondacija Šoa koju je osnovao režiser Stiven Spilberg. Cilj je da se svedočanstva sačuvaju za kasnije generacije.

No nevolja je bila – kada više ne bude svedoka vremena, kako će mlade generacije moći lično da im postavljaju pitanja? Zato je 2015. godine počelo snimanje za „Dimensions in Testimony“: interaktvina svedočenja.

Hologrami za trodimenizionalni susret još uvek ne postoje. No, kamerama se ipak snima iz svih perspektiva kako bi se jednom mogao omogućiti trodimenzionalni prikaz.

Prvi snimci su napravljeni na engleskom, španskom, ruskom i hebrejskom. Većina od dosadašnja 24 svedočenja su u muzejima u SAD, dva su u Švedskoj, a svedočenje na španskom u argentinskom Buenos Airesu.

Pogledajte video 02:25

Spomenik koji nikog ne ostavlja ravnodušnim

Svedočenje jedne osobe koja je preživela masakr u kineskom gradu Nanking je ostalo u tamošnjem memorijalnom centru. Tri druga svedoka su u međuvremenu preminula.

„Svedočenja na nemačkom i drugim jezicima kao što su poljski, švedski i italijanski su hitno potrebna“, kaže Karen Jungblut iz Fondacije.

„Nisam u masovnoj grobnici“

Pitanja za nemački intervju sa Anitom Lasker-Valfiš su napravljena sa mladima iz Nemačke. U SAD često pitaju: „Jeste li sreli Hitlera?“, kaže Karen Jungblut. U Nemačkoj je, kako kaže, drugačije. Tu radije pitaju: „Šta mislite o Nemačkoj?“ ili „Jeste li oprostili?“.

Na ovo pitanje odgovara: „Može se nastaviti dalje, ali oprostiti? Kako se može nešto tako oprostiti!?“ Njen glas postaje glasniji: „Ne može se oprostiti ono što se ovde dogodilo. Ja nisam dragi Bog. Ja nisam ugušena gasom. Nisam u masovnoj grobnici. Ja nemam pravo oprostiti.“

Ona kaže da se nada da„tragedija Holokausta neće u potpunosti nestati za 100 ili 200 godina. Bilo je to dno na koje su ljudi pali koje je, verujem, bilo jedinstveno.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama