Vatra i led | Mozaik | DW | 14.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Kolumna

Vatra i led

Ako bismo predugo gledali u vatru i led od kojih stradaju ljudska bića, možda bi nas ta vatra žacnula, a studen se uvukla u kosti. Možda bi nas to podsetilo da smo mi – oni.

Istražujemo li digitalni svet ljuljuškajući se u takozvanim društvenim mrežama mi se nalazimo u večnoj sadašnjosti.

Tako me je pet minuta posle videa o čoveku koji se prošle godine u svojoj bosanskoj kasabi spalio zbog toga što su ga na cedilu ostavili porodica, sud i politička kasta, spopao i video na kojem ljudi cvokoću jer žive u šatorima na minusu koji ledi dah.

Bosanac je bio rešen da umre zbog naše ravnodušnosti. A i ljudi pod šatorima bi mogli da se uspavaju i nikad ne probude iz istog razloga. Bez obzira koja ljuta nevolja čoveka tera da se vatrom javno okrene protiv svog života ili da u pokušaju da izbavi goli život pobegne iz svoje zemlje te potraži utočište pod šatorima usred zime, u zemlji koja ga uglavnom ne želi – taj čovek opterećuje savest svakog od nas, savest čovečanstva. I zato okrećemo glavu. Ako bismo predugo gledali u vatru i led od kojih stradaju ta ljudska bića, možda bi nas ta vatra žacnula, a studen se uvukla u kosti. Možda bismo mogli da zamislimo sebe na njihovom mestu.

Možda bi nas to podsetilo da smo mi – oni.

Pogledaš li bolje ko to strada onda ti nije moguće da skreneš pogled. Njegova te nesreća obavezuje. Dotakne li te, onda si ti njen deo. A ona deo tebe. Kad umočiš prst u more odmah si povezan sa svim obalama sveta, sa celim čovečanstvom. Isto tako, dovoljan je jedan tačan pogled na patnju čoveka koji živi tu iza ćoška da osetiš sav bol svih ljudi.

Od toga se branimo jer mislimo da bismo pregoreli od visokog napona nesreće, od količine i dubine patnje. Zato je ljudski da pokušamo da ne vidimo. Ali je ljudski i da to sebi zamerimo.

Jedina stvarna legitimacija velikih religioznih zajednica ovog čovečanstva jeste njihova sklonost da milosrđe pretvore u obavezu. Srećne su one vere koje od vernika traže da nahrane gladne, napoje žedne i uteše nesrećne. I to bez razlike da li nesrećnici navijaju za njihov metafizički dres ili su iz konkurentske ekipe.

No, meni je dovoljan i Kant. Da li bi princip mog delovanja mogao biti opšte pravilo ponašanja? Ako bih okretao glavu pred svakom nesrećom i nepravdom mogao bih da se krstim, klanjam i citiram Zlatoustog koliko hoću. Moj princip okretanja glave, proglašen za zakon, doveo bi do rasula u kojem je vučija pohlepa (moć, novac, vlast) jedini društveni pokretač.

To nije svet koji bih voleo zaveštati deci.

Dakle, kada gledam šta se zbivalo i zbiva sa drugima, ne mogu da se otmem utisku da se to na neki način zbiva i sa mnom, sa svima nama. Peter Sloterdajk je svojevremeno pisao da nam bombardovanje informacijama opasno otupljuje moralno čulo. Naš „kapacitet saučešća“ nije beskonačan.

Ali granična iskustva ljudi izloženih praelementima – vatri i ledu – imaju potencijal da u nama probude ljudskost. I to je naša jedina šansa.

Ja je koristim kako znam, beležeći ovo.