Uganda između rata i mira

Levo i desno, na svakom od trotoara gura se na hiljade dece. Najmlađi imaju tek oko dve godine. Jedina šansa da ih pobunjenici ne uhvate jeste da noć provedu na ulicama u centru grada. I tokom dana, na trotoarima vlada velika gužva. Mladići prodaju naočare, ručne satove ili putne torbe.

Gradi se sve više novih kuća. Kosmos Oola dugo je čekao na početak radova. Ispred njegove radnje nagomilani su džakovi cementa, betonska armatura i cigle. Oola mora da prehrani desetoro dece, roditelje, tri brata i njihovu decu. Zbog rata ne mogu da obrađuju njive, a za gradnju kuće nikada nije imao dovoljno novca, stekao je samo nekoliko soba iza prodavnice.

"Želela bih da se vratim, ali se plašim"

„Samo mali broj motornih rikši dolazi u Kejo, udaljen samo nekoliko kilometara od Gulua. Izbeglice koje žive u tom logoru, nemaju novca za vožnju do grada. Ima ih oko 8.900 i žive u mizernim uslovima. Deca se igraju napolju. Njihovi stomaci su otečeni, ruke i noge tanušne kao čačkalice. Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija pre nekoliko meseci ukinuo je pomoć u hrani kako bi se ovi ljudi vratili kućama. Ni ovakav pritisak, ni poziv poslanika u parlamentu nije ih mogao pokrenuti.

„Želela bih da se vratim, ali neću da budem ni prva ni poslednja. Plašim se“, kaže 33-godišnja Margret Ahiro koja je u logoru već pet godina. Zato ostaje da sedi ispred svoje kolibe. „Boda-Boda“ se vraća u Gulu. Sasvim uobičajen dan na severu Ugande, negde između rata i mira.