Ubistvo koje je promenilo Liban | Politika | DW | 16.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Ubistvo koje je promenilo Liban

Devet godina nakon atentata na Rafika al-Haririja, bivšeg premijera Libana, Haški tribunal počinje proces protiv navodnih počinilaca. Taj proces stavlja Liban na nova iskušenja.

Libanci su podeljenih mišljenja kada je reč o procesu zbog ubistva bivšeg premijera i biznismena Rafika al-Haririja, koji u četvrtak (16.1.) počinje u Hagu. Abu Marvan, 62-godišnji računovođa, smatra, na primer, da je Tribunal vrlo važan: „Počinioci moraju da znaju da neće proći nekažnjeno“. Drugačijeg mišljenja je vlasnik jednog supermarketa, Ali Hamid. Za njega se radi o američko-izraelskoj zaveri protiv šiitskog Hezbolaha: „Hezbolah se borio protiv Izraela i u južnom Libanonu pobedio Izraelce. Zbog toga sada mora bude kažnjen.“

Posledice napada osećaju se i danas

Četrnaestog februara 2005. godine, konvoj u kome se nalazio Hariri, dignut je u vazduh, a 61-godišnji sunitski političar i još 22 osobe su poginuli. Istražna komisija koju je nakon toga formirao Savet bezbednosti UN, ukazala je na moguću upletenost Sirije u atentat. Tadašnja libanska vlada je zamolila Savet bezbednosti da oformi Tribunal, kako bi se sprovela istraga tog ubistva. Pet članova Hezbolaha optuženo je u odsustvu. Šiitska, libanska stranka, odbija da ih izruči.

Monika i Lokman Slim

Monika i Lokman Slim

Stav mnogih ljudi u Libanu prema Haškom sudu odraz je njihove političke lojalnosti. Abu Marvan je sunit i sledbenik „Pokreta budućnost“, koji je osnovao Rafik al-Hariri. Za razliku od njega, Ali Hamid podržava Hezbolah, koji Tribunal odbija kao „podvalu Zapada“.

Zavera ili osveta

Lokman Slim se distancira od oba politička tabora i smatra da je Tribunal prekretnica u novijoj libanskoj istoriji. Nezavisno od toga koji politički pravac neko podržava, kaže taj 51-godišnjak, Haški sud donosi nešto novo u političku kulturu zemlje – princip odgovornosti. „Mogu reći da sam srećan što sam doživeo taj trenutak i što mogu da vidim kako će se ponašati Libanci. To je zaista veliki ispit.“ Ipak, Lokman je pesimista. Tribunal je za mnoge Libance simbol za osvetu, zaveru, podelu zemlje na počinioce i žrtve, a u ovom slučaju na šiite i sunite.

Lokman Slim se sa svojom suprugom Monikom Borgman posvetio suočavanju sa novijom libanskom prošlošću. Internet-stranica „Memory at Work“ jedan je od primer njegovog rada. Jedan deo odnosi se na politička ubistva. U njemu je taj bračni par hronološki zabeležio bezbroj ubistava poslednjih decenija. Atentat na Haririja jedno je od njih. „Od formiranja države Liban do ubistva Haririja, libanska država je svako političko ubistvo na neki način zataškivala“, kaže Lokman Slim. „Osnivanjem Tribunala atentati se više ne mogu kriti.“

Tračak nade

Pristalice Hezbolaha slušaju govor generalnog sekretara tog pokreta Sajeda Hasana Nasralaha (25.5.2013.)

Pristalice Hezbolaha slušaju govor generalnog sekretara tog pokreta Sajeda Hasana Nasralaha (25.5.2013.)

Ubistvo Rafik al-Haririja snažno je uticalo na dalji politički razvoj zemlje. Najpre se činilo da bi spontani protesti nakon atentata, mogli da dovedu do reforme političkog sistema. Demonstranti su tražili pravdu i pozivali na ukidanje konfesionalnog sistema, koji predviđa da predsednik uvek mora da bude hrišćanin, premijer sunit, a predsednik parlamenta šiit. Mirni masovni protesti, na kojima su učestvovali mnogi, nezavisno od verske pripadnosti, postali su poznati kao „Kedar revolucija“.

Sigurno je da se u Libanu već tada nešto „kuvalo“, podseća Slim. Radilo se o legitimnosti Hezbolahovog oružja nakon povlačenja Izraelaca iz južnog Libana 2000. godine. Radilo se i o prisustvu sirijske armije i reformi političkog sistema. Lokman Slim proteste, međutim, radije naziva „libanskim karnevalom“.

Dva politička tabora

Iako je glavni zahtev, povlačenje sirijskih trupa, brzo ispunjen, mnogi demonstranti iz tog vremena su, isto kao i Slim, razočarani, jer nije ispunjen zahtev za sprovođenjem reformi unutar države.

U sedmicama nakon atentata, 8. i 14. marta, počeli su da se formiraju politički savezi koji i dan-danas određuju zbivanja u zemlji. Osmog marta je Hezbolah u Bejrutu pozvano na pro-sirijske demonstracije. Taj savez čine šiitske stranke Amal, Hezbolah i hrišćanski Slobodni patriotski pokret, koji se priključio kasnije.

Anti-sirijske sunitske i hrišćanske snage svoju koaliciju formirale su 14. marta kada su održane velike demonstracije. Ta dva saveza su u stalnom sukobu, posebno kada je reč o razoružavanju Hezbolaha.

Rafik Al-Hariri je za mnoge Libance nakon građanskog rata (1975-1990) bio simbol obnove. Kao biznismen i političar, naročito se zalagao za projekte izgradnje infrastrukture. Za libanske sunite bio je neosporni vođa. Skoro devet godina nakon njegove smrti, zemlja se nalazi pred novim sunitsko-šiitskim iskušenjem. Jer, pored Tribunala koji će se baviti Haririjevim ubistvom, na zemlju utiče i rat u susednoj Siriji. Politička stabilnost je daleko.

Autorke: Mona Nagar / Belma Šestić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM