1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Foto: picture-alliance/dpa
Kultura

U slavu antipesnika

9. oktobar 2021.

Ono što su videle pesnikove oči bilo je do te mere neljudsko ili „odveć ljudsko“ da je zapisao: „Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako je ubijen čovek“. Tadeuša Ruževiča valja stalno iznova čitati.

https://p.dw.com/p/41Qjs

Postojalo je vreme kada je poezija bila važna. Ili sam samo sanjao da je to vreme zaista postojalo? Katkad pomislim da se ama baš sve što se zbilo u analognoj eri u stvari i nije desilo. Te su decenije daleki eho nekog drugog života. Kada meni moj sopstveni život iz prošlog milenijuma izgleda kao retro san, kako li tek izgleda mom sinu i njegovoj generaciji? Jednom je svoju majku i mene pitao da li smo, kada smo bili mladi, imali mašine za veš. Pitanje je opravdano. Ako nisi imao internet, zašto bi imao i taj uređaj?

Ali poezija je – u snu ili na javi, svejedno – tih osamdesetih, kada sam je čitao u neograničenim količinama, bila suštinski važna. Čitao sam je, dobru, lošu, osrednju, domaću, stranu. Antologije poezije bile su onaj portal kroz koji se ulazilo u nove svetove. Naročito antologije strane poezije.

Poljska u mome srcu

Jedna od ključnih knjiga te moje sarajevske decenije bila je antologija poljske poezije koju je priredio Petar Vujičić. Od Česlava Miloša i Zbignjeva Herberta preko Vislave Šimborske do Adama Zagajevskog – tamo su me čekala imena koja su pored avangardnog roka i pevane poezije Boba Dilana i Leonarda Koena možda najviše uticala na mene.

Do tada su poljsku književnost za mene predstavljali Henrik Sjenkjevič sa bestselerom za tinejdžere „Kroz pustinju i prašumu", ali i sa svim istorijskim romanima o slavnoj i tragičnoj poljskoj prošlosti. Kada sam počeo da čitam savremene poljske pesnike, shvatio sam dve stvari – tama u koju je Poljska druge polovine 20. veka upala bila je gusta, ali svetlo koje su u tom mraku isijavali stihovi naših savremenika bilo je uporno i dolazilo je iznutra – poljski pesnici iza Gvozdene zavese pokretali su najpotresnija pitanja zapadnog civilizacijskog kruga. Njihovi stihovi, tvrdo isklesani kao rimski epitafi, puni tragične težine i moderne razigranosti u isti mah, puni intertekstualnih asocijacija ali i teškog životnog soca, bili su poput upaljača na koncertu – učinili su društvenu tamu pevljivom, skoro lepom.

Pesnik koji ne veruje

Jedan od najoriginalnijih, jedan od onih koji leči svaku patetiku i preteranu uznesenost mladih ljudi koji pišu, bio je Tadeuš Ruževič. On je bio antipesnik sa vrhunskim pesmama. Odvratni su mu bili „vernici" poezije. Ne zato što nije mogao da razume njihov zanos. Već zato što su bili ignoranti.

Otkuda ovo radikalno nepoverenje?

Nije li ono plod izneverenog humanističkog obećanja – dobro, lepo i uzvišeno će unaprediti, možda i izbaviti svet. A svet je kada je Ruževiču bilo 18 godina po drugi put u samo nekoliko decenija potonuo u varvarstvo svetskog rata. Ovaj put je poljska sudbina bila još strašnija.

Tadeuš Ruževič posle rata misli i deluje potpuno u skladu sa čuvenom tezom Teodora Adorna koju je formulisao 1949. a objavio 1951. u eseju Kritika kulture i društvo: „Napisati pesmu posle Aušvica jeste varvarstvo". A Ruževič piše: „S velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja".

Petar Vujičić je u svojoj Antologiji poljske poezije za Ruževiča rekao da pripada generaciji koja je počela da piše pesme u mraku okupacije i čuvala ih u partizanskoj torbi: „Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja”. Ono što su videle pesnikove oči bilo je do te mere nehumano, neljudsko ili „odveć ljudsko" da je bio prinuđen da zapiše: „Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako je ubijen čovek". Poezija je za Ruževiča „ugovoreni jezik" čiji je zadatak da izrazi „ono što se ne da izraziti”.

Veliko nepoverenje, velika poezija

Ta situacija pesnika sa talentom, ali i sa bremenom užasnog ratnog iskustva, dovela ga je do nepoverenja prema načinu kako je do tada govorila poezija. Blagoglagoljivost je izazivala podozrenje. Metafore su zamagljivale suštinu. Ruževič kaže da ne veruje ni sopstvenim tekstovima: „Sastavio sam ih od ostataka reči koje su pretrajale, od nezamenjivih slika, od velikog smetlišta, od velikog groblja". Jezik te poezije je bio suv, precizan, hirurški nemilosrdan. Ruževič je konstatovao da su i on i poezija iznova učili da govore.

Od prve zbirke pesama „Nemir" (1947.) preko „Pet poema"(1950.) i zbirke „Vreme koje teče" (1951.) ponovo osvojeni pesnički govor bio je do te mere drukčiji da je označio prekretnicu u ukupnoj poljskoj književnosti. S vremenom je nastalo veliko pesničko delo, čiji uticaj ima evropske pa i svetske razmere.

Nema vere, nema izbavljenja

Ruževič 1957 u pesmi „Posmrtna rehabilitacija" rekao: „Krivi su oni što su pobegli / i oni što su ostali /oni koji su govorili da / i oni koji su govorili ne / i oni koji nisu ništa govorili".

Za tu krivicu ravnodušnog života koji se nastavlja zaboravljajući svet mrtvih nema oprosta i nema izbavljenja – „mrtvi nas neće rehabilitovati".

Teodor Adorno je 1962. u eseju „Onih 20 godina" donekle korigovao radikalan stav o pevanju posle Aušvica: „Pošto je svet preživeo sopstvenu propast, potrebna um je istovremeno umetnost kao njegovo nesvesno beleženje istorije. Najautentičniji umetnosti današnjice su oni u čijim delima još drhti krajnji užas".

Ovim opisom Adorno kao da je definisao pesničko delo Tadeuša Ruževiča. Njegovo pevanje jeste pokušaj da se jezikom obuhvati, pa i prevaziđe užas.

Evropske reference

Ljudi koji se pojavljuju u Ruževičevim pesmama jesu ponekad i ključna imena evropske kulture, Vilijam Šekspir, Džejms Džojs, Pjer Paolo Pazolini, Hijeronimus Boš. Holandskom slikaru je posvetio pesmu „Bludni sin" prema jednoj njegovoj slici. Ruževič u pesmi Bošu u usta stvalja reči: „Video sam kraj / i početak sveta / između zatvaranja / i otvaranja vrata/ u gostionici / Kod belog labuda".

Svako ko je jednom video ljudski lik na Bošovoj slici – odrpanog mršavog jadnika sa nejednakim cipelama – koji nekud odlazi, a u pozdini je krčma ili bordel – znaće da je za Ruževiča sumorna vizija sveta s početka 16. veka polazna tačka za opis sumornog stanja čovečanstva u 20. veku. Smak sveta nije biblijski događaj, on je uključen u svakodnevnicu. Samo ga poneko vidi, većina je slepa.

Tadeuš Ruževič
Tadeuš RuževičFoto: gemeinfrei

Ko je mogao znati tog 9. oktobra 1921. kada se Tadeuš rodio u Radomsku, u porodici nižeg sudskog činovnika, da će poživeti 93 godine, iza sebe ostaviti više od 30 knjiga pesama, 12 drama, nekoliko scenarija? U Vroclavu, gde je aprila 2014. umro, pamtiće ga kao velikog pesnika. „Usred mnogo poslova / vrlo hitnih / zaboravih na to / da takođe valja / umirati", narugao se on za života i užurbanoj svakodnevici i svetu i sopstvenoj smrti.

Život kao čekaonica

Evo, sećamo ga se i mi, devojke i mladići koji su širom Evrope počeli objavljivati stihove osamdesetih. On nas je naučio da ne verujemo rečima. Da iz tog nepoverenja stvorimo svoju veru u poeziju. Da govorimo samo ono što je nužno. On nas je na neki način mentalno pripremao i za balkansko ponavljanje strahota o kojima je pevao. Naravno, nismo na tako nešto bili pripremljeni.

Nepoverenje prema krupnim pojmovima, večnim istinama, patetičnom izlivu emocija, davalo je, paradoksalno, rezultate koji su mogli potresati do srži. U pesmi „Možda to nije bio dom", Tadeuš Ruževič je u nekoliko stihova sažeo, čovekovu tragičnu putanju do smrti, a da nije ni jednom podigao svoju intonaciju. Život je čekanje na železničkoj stanici, a za ljudima plaču stvari.

Možda to nije bio dom

ovaj dom

u kome plaču stvari

sada se sve razjasnilo

 to je bila obična čekaonica

čekaonica na železničkoj stanici

koju svi napuštaju

u određeno vreme

ostaju tamo stvari

posuđe

i sitnice

koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi

Pošto sam beznadežno anahron, poezija mi je i sred stalne masovne hipnoze digitalnih svetova još uvek važna. Zato mi dođe da na kraju kažem „Srećan rođendan, majstore”. Ali se bojim da bi mi se iz onostranosti vratio jetki smeh.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu