U paklu dečije pornografije
7. mart 2019.
Slučaj portala „Elizijum“ izazvao je pažnju i negodovanje na međunarodnom nivou, i to ne samo zbog razmera zločina. Kada je platforma u julu 2017. godine zatvorena, ona je imala čak 111.000 korisničkih naloga. Ako se optužbe potvrde, to će biti najveći udarac mreži dečije pornografije.
Platformom je upravljano iz Nemačke, a pedofilima širom sveta omogućavano je da vide fotografije i video-materijal najtežeg zlostavljanja dece. Četvorica optuženika terete se za širenje pornografije i, u nekim slučajevima, podsticanje na zlostavljanje dece.
Sva četvorica optuženih su u osnovi priznali optužbe. Nejasno je da li ih je moguće osuditi kao udruženu bandu, jer se oni pre procesa nisu međusobno poznavali.
To je moguće zbog specifičnosti „Darkneta“, odnosno onog područja u internetu koji omogućava anonimnu komunikaciju posredstvom specijalnih pretraživača poput „Tora“. Na njemu tako dva korisnika, zahvaljujući različitim tehnikama šifriranja, mogu ciljano da uspostave bezbednu vezu i razmenjuju podatke koje druge osobe ne mogu da bide.
Za dilere koji se bave ilegalnom dečijom pornografijom, posebno je atraktivno to da ta privatna mreža može da se proširi dodatnim kontaktima i da svaki kontakt ostaje nepovezan sa klasičnim internetom. Drugim rečima, ne postoji jedan „Darknet“, već brojne male i velike mreže.
Samo mali deo zločina
Optuženi Joahim P. (58) važi za arhitektu platforme za dečiju pornografiju koja je nazvana Elizijum, po vrsti raja iz grčke mitologije. On je navodno otvorio platformu kao zamenu za jednu prethodnu koja je 2016. godine zatvorena u Australiji. Server za „Elysium“ navodno se nalazio u auto-radionici drugog optuženog.
Platforma je za svaku perverziju nudila posebnu kategoriju: mala deca i bebe, devojčice i dečaci, fetiš deo sa sado-mazo ili sodomijom.
Istražioci se slažu da je to samo jedan delić zločina. Prema policijskoj statistici, u protekloj godini u Nemačkoj je 13.500 dece bilo žrtva seksualnog nasilja i eksploatacije. No broj je znatno veći. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je u Nemačkoj pogođeno oko milion devojčica i dečaka. Matematički gledano, to je dvoje dece po jednom školskom razredu.
Na 22. Evropskom kongresu policije održanom u februaru u Berlinu, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Ginter Krings zbog toga se založio za radikalna rešenja – recimo za zabranu „Tor-Browser-Softwara“.
„Ja razumem kada se ’Darknet’ koristi u autokratskim sistemima, ali u jednoj slobodnoj, otvorenoj demokratiji, njegovo korišćenje, prema mom mišljenju, nije legitimno“, rekao je Krings.
Roland Bles, ekspert za „Darknet“ sa Instituta za tehnologiju (KIT) u Karlsrueu tome se žestoko suprotstavlja: „I demokratije bi trebalo da imaju bezbedne kanale kako bi se o osetljivim stvarima komuniciralo u bezbednom okruženju“, kaže Bles u razgovoru za DW. On pritom ne misli samo na Edvarda Snoudena čija su otkrića bila esencijalna za sve slobodne i otvorene demokratije: „Borba protiv dečije pornografije ne može uspeti zabranom jedne same po sebi neutralne tehnologije, već mora biti propraćena većim nadležnostima istražilaca“.
Postavljanje mamca
Upravo to su nedavno zatražile demohrišćanske stranke u Nemačkoj (CDU/CSU) čiji je član i Krings. Sastavile su spisak ad-hok mera u borbi protiv dečije pornografije i zatražile proširenje ovlašćenja za istražioce. Njima bi ubuduće trebalo da bude dozvoljeno da na „Darknetu“ plasiraju lažne fotografije koje deluju kao prave kako bi sakupili dokaze o korisnicima i operaterima. Do sada takve istrage nisu bile moguće, jer, prema nemačkom zakonu, oni nisu smeli sami da stavljaju u promet kažnjivi materijal.
Poverenik za pitanja seksualnog zlostavljanja dece Johanes-Vilhelm Rerig, zahteva brzo sprovođenje tog predloga. Samo tako, kaže, „konačno dolazi do pomaka u daljoj borbi protiv zlostavljanja dece“.
Meropi Canetakis iz Centra za kriminologiju sa Univeziteta Eseks, koja istražuje „Darknet“, upozorava, međutim, u razgovoru za DW, na rizike slepog proširivanja nadležnosti istražilaca: „To zvuči uverljivo ako se gleda na procesuiranje slučajeva dečije pornografije, ali šta se dešava ako sa sličnim proširenim metodama istražilaca ubuduće bude moguće špijunirati sitne delikte ili sasvim normalne građane i njihovu svakodnevicu?“ Ona također smatra da trka istražilaca u brzom zatvaranju što je moguće većeg broja platformi za razmenu nije efikasna: „Ako zatvorite platformu, onda se otvara druga, jer je potražnja velika.“
Potrebno je dakle baviti se socijalnim pitanjima koja stoje iza fenomena dečije pornografije. A to je, kaže Canetakisova, mnogo teže nego osloniti se samo na tehnička rešenja.