„U Nemačkoj se osećam kao čovek“ | Evropa | DW | 13.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

tržište rada

„U Nemačkoj se osećam kao čovek“

Danijela je došla u Rostok. Da bude medicinska sestra. Kao što je bila i u Nišu. Samo za šest puta veće pare. Kako je prošla peripetije? O čemu ćućore nove koleginice? I zašto je osoblje iz Srbije cenjeno u Nemačkoj?

Samohrana majka, u kući dve kćerke, studentkinje, stari dugovi, novi računi za koje nema para – to bi, što se kaže, bila rashodna strana. Na prihodnoj samo tristotinak evra koliko dobija jedna medicinska sestra u Nišu. To je bio siže srpske svakodnevice u slučaju Danijele Trajković koja od svoje 19. godine radi po klinikama i stanicama hitne pomoći – danas ima 45. „Posao stalno na neke ugovore, nikada za stalno. Direktor me je pre par meseci otpustio jer mu se nije sviđala moja boja kose. Od kad su njega postavili, sve je krenulo nizbrdo. Ćerke izdržavam sama jer u Srbiji nema posla za ljude koji nemaju političke veze ili para da plate radno mesto“, počinje Danijela svoju priču za DW.

Danijela je rešila

Ali onda je u tu priču upala stara poznanica, lekarka koja neko vreme radi u Nemačkoj, i usadila Danijeli bubicu u glavu. Nemačka? Možda nije loša ideja? „Iskreno, sumnjala sam da li ću moći da naučim strani jezik. Ipak imam prilično godina za nekog ko treba iznova da uči pisanje, reči, izgovor… Plašila sam se nemačkog mentaliteta – ljudi pričaju da se mnogo radi, da ne može da se sedne, da ne sme da se priča sa doktorima… da si ostavljen sam sebi. Svašta ljudi pričaju. Ali kada sam čula da mojoj prijateljici ide sve bolje… znate, ja Srbiju obožavam, to je moja zemlja, ali je finansijska i politička situacija toliko loša da je beg jedino rešenje ukoliko želiš da se osetiš čovekom.“

Onda je Danijela Trajković rešila. Odjavila je prebivalište iz rodne Prištine, konačno ga prebacila u Niš gde je došla posle bombardovanja 1999, izvadila novi pasoš, učila jezik, položila test. U svemu je pomogla jedna nemačka privatna agencija za posredovanje koja joj za usluge nije uzela ni dinara – takve agencije novac uzimaju od poslodavaca, u ovom slučaju od Univerzitetske klinike u Rostoku koja će zatim dati Danijeli radni ugovor. Ta je agencija platila čak i časove jezika i neke administrativne troškove. Sve što je ostalo Danijeli Trajković bilo je da zakaže termin u nemačkoj ambasadi u Beogradu, pojavi se sa ugovorom, radnom dozvolom i sertifikatom o poznavanju jezika – i da pakuje kofere.

E tu je potrajalo. „Bila je nauka da se dobije termin. Visila sam na sajtu na kojem se rezervišu termini dan i noć, ali nikada nisam videla slobodno mesto.“ Danijela je tada, krajem avgusta, za DW ispričala da termine grabe sumnjive agencije, načičkane oko ambasade, koje ih onda za nekoliko stotina evra prodaju građanima. Tada je govorila anonimno, u strahu da ne trpi neke posledice. Ali, kaže, posle tog teksta je ambasada omogućila onima koji imaju svu dokumentaciju da i elektronskom poštom zakažu termin. „Dobila sam termin za sedam dana, a za samo dva dana su mi dali vizu. To je bilo početkom novembra, a ja sam 16. novembra već bila u Nemačkoj.“

Cenjeno osoblje iz Srbije

Tako je ova žena zajedno sa još petoro kolega iz Srbije na Univerzitetskoj klinici u Rostoku postala svojevrsna pionirka – ovde do sada nisu dovodili medicinsko osoblje iz Srbije. U pitanju je najveća klinika čitave pokrajine Meklenburg-Prednja Pomeranija. Danijela je zaposlena na odeljenju kardiohirurgije. „Veoma iskusna medicinska sestra, motivisana žena. Vrlo je dobro prihvaćena jer se ponaša prijatno prema svima“, kaže o njoj Anet Laban, šefica Uprave bolničkog osoblja klinike. „Jezik je najveća prepreka, ali se zato na njega trenutno fokusiramo." Ako sve bude kako valja, Danijela će kroz šest meseci savladati nivo B2, naučiti šta treba i položiti ispit neophodan da bi njena diploma iz Srbije bila potpuno priznata u Nemačkoj. A onda će dobiti stalni ugovor.

Universitätsmedizin Rostock, Pressebild

Odeljenje hirurgije Univerzitetske klinike u Rostoku

Anet Laban nema ni najmanju dilemu – klinika bi zadržala svaku medicinsku sestru jer je manjak radne snage osetan. Nemačka stari, sve je više pacijenata, a sve manje mladih koji se odlučuju za struku. Ali otkud interesovanje baš za osoblje iz Srbije? „Ono što medicinske sestre rade u Srbiji je slično onome što se radi u Nemačkoj, a i kulturna matrica je slična. Ako uzmete Španiju i Italiju kao primer, tamo rodbina donosi hranu u bolnicu, kupa svoje bolesne rođake, hrani ih. Kada medicinske sestre dođu odatle, one su šokirane što recimo treba da pomognu pacijentima pri pranju. S druge strane, u Srbiji je četvorogodišnje obrazovanje vrlo dobro, veliki je udeo teorijske obuke. Doduše, nešto je manje prakse nego u Nemačkoj, ali kako je posao sličan, to se brzo izniveliše“, kaže Laban za DW. „Teško je sa onima koje su tek svršile obrazovanje i nemaju iskustva. Ali čim su radile dve, tri godine, tu nema nikakvih problema.“

Sve na točkiće

Danijela je prezadovoljna svojim, kako kaže, „novim životom“: „Prihvatili su nas fenomenalno. Kad smo došli, jedna žena je poslata iz klinike da nam pokaže grad, vodila nas je na kolače, pokazala nam je gde su nam stanovi, koji prevoz da koristimo… vodala nas je kao na ekskurziji. Nemam reči, stvarno su nam pomogli.“ Još je sveža u lučkom Rostoku na Baltičkom moru pa je pod utiscima: „Jedino, što bi rekli u mom kraju, kuburim s vetar. Nikada nisam osetila tako jak vetar. Grad je lep, okićen, širok, čist… Sad je postavljen božićni vašar, svi nešto kupuju, nose, pričaju, smeju se. Opušteniji su.“

Ista iskustva ima i na radnom mestu. „U Srbiji sam radila posao koji je ovde podeljen na četvoro ljudi. Tamo sam morala da radim sve, od papirologije, preko terapije, transfuzije, infuzije, vađenja krvi, previjanje, asistiranja doktoru, do nege i ishrane pacijenta i presvlačenja kreveta...“ Zapanjilo ju je što sada instrumente od hirurškog čelika posle korišćenja samo treba da odloži umesto da ih sama pere, dezinfikuje i steriliše – ovde to radi posebna služba. „U Srbiji sam gledala pacijente kojima je operisana kičma, a moraju da leže u krevetima koji imaju udubljenje, pa pokušavaš da im podmetneš neko ćebe… Ovde o tome ne mora da se misli. Sve je na dugme, točkiće, vrata se sama otvaraju, ne moram da ih teglim (smeh).“

Nije se pokajala što je došla i, kaže, da je do nje, ostala bi ovde bar do kraja radnog veka. „Razumete, dole, u Srbiji, osećala sam se kao potrošni materijal. Ovde se ne osećam tako. Ovde se osećam kao čovek. Vidim da se nemačke koleginice stalno smeškaju, šale, pričaju o nekim drugim stvarima, a ne o tome šta će da spreme za ručak i večeru i kako da nešto skuvaju sa najmanje materijala. Ne pričaju o štednji, računima, ne ogovaraju… Bar ja nisam primetila, možda negde tamo ćućore, možda i ovde to ljudi rade…“

I kako sada izgleda Danijelina računica? Nekih 1.700 kilometara severnije od Niša, plata je nekih 1.700 viša – oko 2.000 evra bruto. Uskoro će, kada položi ispit, biti još veća. Živi sa koleginicom iz Srbije i stan ih košta po 260 evra mesečno – sa svim troškovima. Dugove će brzo vratiti. Toliko o prihodnoj i rashodnoj strani. „Sad mi je jedina želja još da decu dovedem ovde i završila sam posao.“