Učiti iz budućnosti | Evropa | DW | 16.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Učiti iz budućnosti

Na putu u prošlost, na kojem bi trebalo da se ukine javno-pravni servis, Švajcarska će sresti neke od istočnoevropskih zemalja, koje i dalje ništa nisu naučile iz budućnosti piše razočarana Dana Grigorčea koja tamo živi.

Prvi televizor u boji, kojeg se sećam, ustvari i nije bio u boji – moje komšije su na svoj crno-beli televizor nalepili trobojni foliju. Gornja trećina ekrana je bila plava poput neba, pa su svi ljudi, kada su bili u krupnom planu, imali plave oči. Srednji deo je bio crven, tako crven, kako je u Rumunija tada zamišljana zdrava boja kože. Donji deo ekrana bio je zelen kao trava ispred monstruozne „Kuće naroda" u Bukureštu. Bila sam fascinirana „televizorom u boji", koji me pratio sve do mog poslednjeg romana. To što je kroz trobojnu foliju crvena komunistička zastava na propangandističkoj državnoj televiziji odjednom plavkasto svetlucala, imalo je sjajan subverzivan karakter. Uopšte, ta priča sa trobojnom televizorskom folijom pokazuje sposobnost umetnosti da u jednom krutom sistemu stvori slobodan prostor. Trobojna televizijska folija su takoreći, brkovi Mona Lize.

Priča sa folijom na televizoru uvek bi nasmejala moje švajcarske studente. Iako su samo nekoliko godina bili mlađi od meine, pojedina iskustva su nam se razlikovala kao da se radi o dve generacije: nekad sam govorila kao njihove bake i deke i kao da sam dolazila iz nekog drugog vremena. Da su samo znali da sam ranije bila i obučena kao njihovi roditelji ili kao roditelji njihovih roditelja i da mi je i muzičku ukus bio sinhronizovan sa njihovim! Moda se sa velikim zakašnjenjem probijala kroz Gvozdenu zavesu. Uopšte, u vreme mog detinjstva su se koristili uređaju, predmeti, koji danas nisu ni istorija, već umetnost: sifoni se mogu videti u izlozima zlatara u Cirihu, kose- kao rekvizit na baletu i stare mašine za šivenje u literaturi. To se na meni inače ne vidi, ali ja sam neko ko putuje kroz vreme. Kao i svi istočni Evropljani koji su doživeli komunistički Istočni blok, neko vreme sam mislila da sam sama sa iskustvom tog jedinstvenog putovanja.

Naša svakodnevica je postala budućnost, koja na zadivljuje

U mom detinjstvu su još konjske zaprege išle gradom, a na samo sat vremena od mog stana, na poljima se zemlja orala uz pomoć volova. Sada su, s obzirom da se sve lakše putuje, i drugi Evropljani postali putnici kroz vreme, recimo kada tokom odmora posećuju određene delove Azije ili Afrike. Ali i izbeglice koje dolaze u Evropu su putnici kroz vreme. Sa sobom donose priče koje su nama strane, dok našim precima nisu bile.

Putovanje kroz vreme je san čovečanstva, koji je obrađivan u literaturi i filmu. Većina nas kao deca smo maštali – možda pod uticajem romana Žila Verna – da ćemo izgraditi mašinu za putovanje kroz vreme, kako bi otišli u prošlost i ljudima pomogli sa novim saznanjima. Ili u budućnost, da vidimo da li to što činimo vodi ka dobrom.

Za to više nije potrebna mašina za putovanje kroz vreme. Dovoljno je putovati u istoj dimenziji, jer ratovi su delove zemlje katapultirali u prošlost, a diktature su ih ostavile da u prošlosti trunu. Sa druge strane, može se reći da nas demokratija i tehnološki razvoj svakog dana vode korak dalje u budućnost. Naša stvarnost je postala budućnost, kojoj se divimo, ali i koje se pribojavamo. Što više znamo o sadašnjosti, to smo više otišli u budućnost.

I negativci putuju kroz vreme

U toj budućnosti je sve više toga moguće, potrebno je imati otvorene oči, kako bi se upravo to što je moguće, iskoristilo na pravi način. Za putnike kroz vreme, što mi jesmo, to bi trebalo da bude lako, jer vremenski putnici su sakupili iskustva i mudri su. Jednim klikom se teleportujemo, učimo, vraćamo se nazad i sve okrećemo na dobro. Ali, kao što znamo iz filmova i negativci putuju kroz vreme. I oni takođe koriste saznanja kako bi pobedili u bici za moć.

Započnimo vremensko putovanje u Švajcarskoj, koja je za neke zemlja budućnosti. U njoj postoji direktna demokratija, čovek može da odlučuje o svim relevantnim životnim pitanjima. U lagodnoj švajcarskoj svakodnevici do pre nekoliko godina nije bilo nepremostivog prostora između političara i građana-birača, kao ni između interesnih grupa i političkih stranaka. Cilj je bio da svi podrže odluke i da ih oblikuju. Ta jako, jako velika koalicija je decenijama uzdizana, jer četvorojezična Švajcarska je nacija koja postoji zahvaljujući volji njenih građana. Ali konstrukciji veoma velike koalicije su potrebni građani koji će je nositi, ljudi koje krasi zrelost, koji su dobro informisani – što zahteva i ozbiljno medijsko okruženje.

Švajcarska: Opasno putovanje u prošlost

To šta se trenutno dešava sa medijima u Švajcarskoj, podseća na prošlost. Dok oslabljenje medijske kuće kupuje desničarski SVP-političar i milijarder Kristof Bloher, podmladak te iste desničarske Švajcarske narodne stranke, zajedno sa političkim istomišljenicima, pokrenuo je inicijativu da se ukine Švajcarska radio televizija koja je ukorenjena u ustavu – i to zajedno sa svim javno-pravnim programima.

 Dana Grigorcea Gastautorin für Mein Europa (ZDF)

Dana Grigorčea

Ta inicijativa, o kojoj bi trebalo da se odlučuje sledećeg proleća, lukavo se zove "No Billag”, po Bilagu, kući koja u Švajcarskoj naplaćuje radio i televizijsku pretplatu. Svrha te populističke parole je da se prikrije plan o desničarkom preoblikovanju Švajcarske – kakvo je već viđeno u istočnoj Evropi. SVP, u međuvremenu najjača stranka u Švajcarskoj, pokušava građane da pridobije za taj plan, ukazujući na njihov novčanik – uz sumnjivo objašnjenje kako u vreme medijskih promena svako ima pravo da plaća samo željene sadržaje. Inicijativa međutim ne spominje da SRG ima obrazovnu misiju i da potrebe svih delova Švajcarske moraju biti uzete u obzir, dakle i slabije naseljenih delova, poput latinske Švajcarske.

Na putu u prošlost, na kojem bi trebalo da se ukine javno-pravni servis, Švajcarska će sresti neke od istočnoevropskih zemalja, koje i dalje ništa nisu naučile iz budućnosti.

Dana Grigorčea, rođena 1979, je švajcarsko-rumunska spisateljica i filološkinja. 2011. je debitovala romanom „Baba Rada“, koji je napisala na nemačkom jeziku. 2015. je objavila roman „Primarni osećaj nevinosti“. Njena nova knjiga „Dama sa magrebskim psom“ biće objavljena početkom sledeće godine.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android