Učinak Jugošvaba nedovoljno se ceni | Evropa | DW | 13.02.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Učinak Jugošvaba nedovoljno se ceni

Ljudi iz bivše Jugoslavije u Nemačkoj su dobro intergisani. Ali za razliku od drugih imigrantskih zajednica, retko se politički angažuju. O tome razgovaramo s opunomoćenikom za integraciju u Štutgartu Garijem Pavkovićem.

DW: Prošlo je 50 godina od potpisivanja Sporazuma o angažovanju radnika iz bivše Jugoslavije. Od tog trenutka, Jugosloveni su masovno počeli da dolaze u Nemačku kao gastarbajteri. Ti ljudi u nemačkom društvu, međutim, nisu tako vidljivi. Da li to znači da su oni dobro integrisani?

Gari Pavković: Nekadašnji jugoslovenski gastarbajteri vrlo brzo su bili poslovno uspešni. Rano su zauzeli svoju radnu ulogu u društvu, deca su završila dobre škole. U tom smislu, ti ljudi su ovde dobro integrisani. Ali ono što meni tu još uvek nedostaje, jeste jače učestvovanje u političkom životu zemlje. Vidim da su mnogi poslovno uspešni, ali ne učestvuju aktivno u oblikovanju društvenih promena u Nemačkoj.

Zbog čega je to tako?

Mogu samo da nagađam. Ali tu je i posebna situacija: preživeli su zemlju iz koje potiču. U tom smislu je došlo do preorijentacije. Došli smo kao Jugosloveni, a 90-ih smo onda morali da se odlučimo jesmo li sada Hrvati, Srbi, Srbi iz BiH, Hrvati iz BiH... Ta situacija je pogodila mnoge porodice. A kroz relativnu blizinu Nemačke i Zapadnog Balkana, postoji nešto poput transkulturalne mobilnosti.

Pogledajte video 03:57

Štutgart: švapska metropola „Jugosa“

Ti ljudi žive ovde, ali imaju i mogućnost da ostvare nešto u staroj domovini. Taj „mobilni identitet“ između dve domovine mogao bi da bude jedan od razloga zbog kojeg se ne može reći da su svi koreni iščupani i da su ljudi postali iseljenici – u tom slučaju bi bilo lakše upustiti se u političke i društvene prilike u novoj zemlji.

Kako se u nemačkom društvu generalno gleda na ljude iz bivše Jugoslavije u Štutgartu?

U početku su tadašnji Jugosloveni važili kao previše prilagođeni: jugoslovenski restorani su nosili nemačke nazive, balkanska kuhinja za nemački ukus, ljudi nisu upadali u oči, svojim izgledom nisu bili vidljivi kao stranci. Devedesetih godina to se promenilo. Kroz ratove na Balkanu odjednom je moglo da se čuje kako je to divlji Balkan, nije se razumelo šta se to događa. To je bilo iritantno.

Danas su useljenici iz bivše Jugoslavije uspešni, postigli su uspeh na mnogim poslovnim poljima, mnogi su osnovali svoja preduzeća. Kada govorimo o problemima sa integracijom, onda se ne govori o Jugoslovenima, već o muslimanima, o izbeglicama, o onima koji su vidljivo drugačiji. Dakle, jugoslovenska useljenička grupa je prilagođena, neupadljiva, bez većih konflikata.

Ipak, neupadljivost ne mora uvek da bude pozitivna, pre svega kada se radi o tome da se učestvuje u društvenim tokovima. Šta su najveći problemi unutar te useljeničke ili migrantske grupe?

Imamo jednu grupu koja je ovde ostarila, koja je čitav svoj život planirala da će se nekad, u penziji, vratiti. Ali zbog toga što su deca i unučad ovde, sada imamo generaciju koju je potrebno negovati u starosti. Nemačke ustanove za negu starijih osoba još uvek su nespremne za te posebne grupe ljudi. To je jedna nova situacija.

Druga tema je da deo tih ljudi još uvek snažno interesuje politička situacija u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Makedoniji. To su još uvek konfliktne teme. I onda, kad dođe do lokalnih izbora ovde, razmišlja se ovako: To se tiče drugih, a ne nas. Ta distanca prema politici u nemačkoj možda dolazi i od lošeg iskustva u prošlosti. Moji roditelji su mi uvek rekli da se ne uplićem u politiku, jer tako samo mogu da upadnem u probleme.

Pogledajte video 03:55

Deca gastarbajtera: još jedan jezik na poklon

Osim toga, i koncept dijaspore još uvek je jak: živite negde u tuđini, negujete staru kulturu, a to je često folkloristička, tradicionalna kultura. Pritom, mnogi gastarbajteri nisu uopšte pratili razvoj kulture u svojim zemljama porekla. Zato imamo tu dijasporsku grupu, ali i mladu generaciju koja kaže – Nemačka je moja zemlja.

Da li je mlada generacija na taj način izložena opasnosti od asimilacije?

I moji roditelji su meni govorili da moram da budem dobar i uspešan u nemačkoj školi, ali da ne smem da se germanizujem. To je oprečno. Jer, ako ovde želite da budete uspešni u školi i na poslu, onda morate jednim delom da primite mnogo toga od ove zemlje, od njene kulture i njenih vrednosti. U tom smislu je asimilacija ili kulturološka promena razvoj koji se podrazumeva i to u periodu od dve-tri generacije. Dakle, nove stvari utiču na vas i umetnost predstavlja to kako spojiti dobre delove onoga što nosite sa sobom iz kulture porekla i onoga što obeležava moj život danas i ovde.

U kojoj meri to polazi za rukom u Štutgartu, gradu u kome danas živi i treća generacija useljenika iz bivše Jugoslavije?

Mi u Štutgartu kažemo da su svi koji ovde žive građanke i građani ovoga grada, bez obzira na to koliko dugo ovde žive i čiji pasoš da imaju. Svako svoj identitet sam definiše. U svakodnevici, ljudi govore da su Hrvati, Srbi, Bošnjaci. Neki rado plešu argentinski tango, drugi vole italijansku hranu... To znači da u svakodnevnom životu imamo multikulturnu raznolikost.

Ipak, nekima je važno da istaknu identitet zemlje porekla. Ali šta to u stvari znači u praksi? Mlada generacija možda ide na folklor, a nakon toga u diskoteku. Ili se dopisuju s drugima na nemačkom. To znači da oni vrlo dobro uspevaju da se kreću između kultura.

Kad je reč o integraciji gastarbajtera u Nemačkoj, često se govori o turskoj zajednici. Međutim, ako se pogleda Minhen ili Štutgart, to su u stvari „uporišta“ bivših jugoslovenskih gastarbajtera. U kojoj meri su zapravo ti ljudi doprineli da gradovi poput Štutgarta budu izgrađeni i da nose pečat njihovog rada?

Ljudi iz bivše Jugoslavije su najveća useljenička grupa u Štutgartu. Ovde danas imamo oko 35.000 državljana iz zemalja proisteklih iz Jugoslavije. A kad tome dodamo one koji su uzeli nemačko državljanstvo, onda tih ljudi u Štutgartu ima više od 40.000. Slična situacija je i u Minhenu ili u Frankfurtu na Majni.

Kad razgovaram s prvim gastarbajterima, onda mi oni nabroje sve one stanice podzemne železnice, zgrade i muzeje koje su izgradili. O tome, međutim, ne postoji neko dokumentovano gradsko sećanje. Pojedinci su vidljivi, ali veliki učinak hiljada štutgartskih „Jugošvaba“, kako su ih pre nazivali, nije zabeležen, niti je na pravi način vrednovan.

Gari Pavković je opunomoćenik za integraciju grada Štutgarta. Diplomirani je psiholog i na toj funkciji je od 2001. godine. Rođen je u Mostaru i kao 10-godišnjak je sa roditeljima-gastarbajterima došao u Nemačku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama