Tvrđava Evropa | Evropa | DW | 29.08.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Tvrđava Evropa

Cilj Evropske unije nije prijem većeg broja izbeglica, već bolja zaštita spoljnih granica. Sve veći pritisak useljenika mogao bi da dovede do novih granica, žica i kontrola.

Evropa je tvrđava. Rupe na bedemima tvrđave biće manje ili više delotvorno zatvorene. To organizacije za zaštitu izbeglica i brojni ljudi dobre volje u Evropskoj uniji mogu da kritikuju, ali ministri unutrašnjih poslova EU, koji se redovno bave ilegalnim migracijama, odavno, u najmanju ruku uzdržano, kažu: velika većina građana u 28 zemalja-članica je protiv još većeg broja migranata i izbeglica.

S obzirom na dalji porast broja imigranata koji preko mora stiže u Italiju, vozom do Rozenhajma u Nemačku ili kroz tunel ispod Lamanša u Veliku Britaniju, ja svojim biračima ne mogu da objasnim da EU ne uspeva da spreči ilegalno useljavanje, rekao je jedan ministar koji ne želi da ga imenujemo. To u najkraćim crtama opisuje raspoloženje kada je reč o toj temi, bez obzira na to da li ono odgovara činjenicama ili ne. Upravo zbog toga se ministri unutrašnjih poslova EU i nadležni komesar ne trude da olakšaju ilegalno useljavanje u Evropu, već se koncentrišu na bolju zaštitu granica, odbranu od ilegalnog ulaska u zemlju bilo vodenim, bilo kopnenim putem, a pre svega preko aerodroma. Tvrđava Evropa se još više učvršćuje – i to već skoro dvadeset godina.

Deutsche Welle Bernd Riegert

Bernt Rigert

Utvrđivanje napreduje

Nakon ukidanja pasoških kontrola na granicama između članica EU, većina zemalja je logično postepeno pojačavala spoljne granice. To se u nekim slučajevima dešavalo vidljivim žicama na granici, poput Španije, Grčke, Bugarske ili odnedavno Mađarske. No to se pre svega dešava zahvaljujući zajedničkom elektronskom nadzoru granica, kontroli ulaska i izlaska iz zemlje, registraciji svih putnika sa vizama i službenom obradom svih zahteva za azil. Evropska unija je u protekle dve godine formirala dve nove službe: Agenciju za zaštitu granica Fronteks sa sedištem u Varšavi i Službu za azil EASO na Malti.

U velikim bazama podataka o onima koji ulaze i izlaze iz određene zemlje, bivaju prikupljeni otisci prstiju i biometrijski podaci o vlasnicima viza i podnosiocima zahteva za azil. Ti podaci se sve više usklađuju sa drugim bazama podataka o počiniocima krivičnih dela ili osumnjičenima za terorizam. Više istovremenih zahteva za azil, falsifikovani pasoši ili vize tako bivaju lako razotkriveni. Graničari se obrazuju na evropskom nivou, dobijaju infracrvene video-kamere i pristup satelitskim snimcima. I to je deo željenog mentaliteta tvrđave.

Nemiri unutar tvrđave

Sistemi još uvek nisu potpuno funkcionalni. Neke države potkopavaju predviđeni način delovanja. Grčka, Italija ili Mađarska su primeri onih koji ne žele ili nisu u stanju da obuhvate ilegalne imigrante i uredno registruju podnosioce zahteva za azil. Umesto toga, imigranti iz južnih zemalja u koje stižu, putuju dalje ka Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji ili Švedskoj. To dovodi do nemira unutar tvrđave jer time enormno raste broj imigranata i izbeglica u Nemačkoj – kako se neprestano žali nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer.

Reakcije su jasne: brojne države, koje u međuvremenu primaju veliki broj izbeglica, žele da promene pravila. Umesto da kao što su do sada obavezu prema izbeglicama imale države u koje ljudi stižu, sistem o kvotama i raspodeli trebalo bi da se pobrine da svih 28 zemalja-članica prime pravedan udeo izbeglica koje dolaze iz ekonomskih ili ratnih razloga. Dosadašnji sistem, koji nosi ime irskog grada Dablina, trebalo bi da bude promenjen nečim novim. „Dablinska pravila“ donesena su pre 25 godina kako bi se tvrđava Evropa obezbedila na njenim spoljnim granicama. Sve se odvija na osnovu nemačkog koncepta „sigurne treće države“, na osnovu kojeg se podnosioci zahteva za azil ne moraj primati.

Ipak, broj imigranata u Sredozemlju u međuvremenu je postao toliko veliki da sistemu preti da kolabira. Evropska unija je u proteklih 20 godina pokušala takođe da obezbeđivanje granica na spoljnim tačkama prebaci na tzv. tranzitne države.

Sa Libijom je postojao ugovor da se izbeglička ruta iz Afrike prekine i iz ugla Evropljana to je bilo uspešno. Ali otkako nema više libijskog diktatora Moamera el-Gadafija, to je istorija jer sistem više ne funkcioniše. Ipak, on još uvek ponegde funkcioniše, recimo u Maroku, čime se rasterećuje Španija.

Sa Turskom, preko koje u međuvremenu prolazi glavna ruta, godinama se pregovara ali za sada bez vidnog napretka. Zbog toga su Grčka i Bugarska postavile žicu kako bi zatvorile granice prema Turskoj. Efekat je, naravno, da imigranti sada pojačano pokušavaju da, umesto preko kopna, stignu u Grčku preko mora. Takođe, mnogi sedaju u Istanbulu u avion koji leti ka EU.

Istraživači migracija, kao i visoki komesarijat Ujedinjenih naroda, upozoravaju da izgradnja tvrđave neće smanjiti seobe ljudi, već da će ih samo preusmeriti. To je odavno prepoznala i Evropska unija. U njenoj godišnjoj „analizi rizika“ Agencije za zaštitu granica Fronteks, stoji da će se broj ljudi koji narednih godina žele da dođu u Evropu dodatno povećati. Razlozi za bekstvo kao što su recimo rat u Siriji, diktatura u Eriteriji ili siromaštvo u brojnim delovima Afrike, kao i nedostatak perspektive na Kosovu, će, prema tom izveštaju, za sada ostati.

Ove prognoze su ministri unutrašnjih poslova EU stalno ignorisali. Oni su se koncetrisali na dogradnju tvrđave, ali se nisu pripremili na prijem sve većeg broja ljudi. Drugačije se ne mogu objasniti okolnosti u Kaleu, ili na Kosu, ili šatorska naselja za izbeglice u nemačkim gradovima. Vreme je da se unutar tvrđave pripreme da zbrinu sve više onih koji dolaze.

Ponovo male tvrđave i međusobne granice?

A budućnost? Useljenička politika, dodeljivanje azila i prijem izbeglica ostaju i dalje u suverenoj kompetenciji država-članica. Svako će paziti na to da primi što manje izbeglica. Razlika između država biće još veća. Što pritisak bude veći, biće veće i neprijateljstvo prema migrantima, koje već postoji u Danskoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Mađarskoj i na drugim mestima. Napadi na izbegličke domove u Nemačkoj su grozni, ali s obzirom na čitavu situaciju, nisu iznenađenje.

Ugrožena tvrđava mogla bi prema unutra da reaguje konfliktima među državama-članicama. Takvih pokušaja je već bilo. Danska je pre nekoliko godina pokušala da svoju granicu prema Nemačkoj ponovo više i vidljivije kontroliše. Francuska je u jednom trenutku zatvorila svoju granicu ka Italiji. Velika Britanija prebacuje Francuskoj da nedovoljno štiti pristup ka tunelu ispod Lamanša u Kaleu. Italija optužuje istočnoevropske članice EU da nisu solidarne, jer primaju relativno malo imigranata.

Ako se pritisak u budućnosti poveća, moglo bi doći do toga da države požele ponovo svoj suverenitet na granicama kako bi čuvale svoju sopstvenu malu tvrđavu. Sloboda kretanja Šengen-zoni mogla bi da se nađe u opasnosti. Na to je upozorio i nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer. Da li će pitanje migracije, pored svih socijalnih problema koje stvara, postati i politički eksploziv za Evropsku uniju?