Tuzla - grad na obodu iščezlog mora | Mozaik | DW | 27.07.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Tuzla - grad na obodu iščezlog mora

Grad je ostao „mešana zona“ sa jasnom bošnjačkom većinom, ali sa skoro trećinom „ostalih“, dok su drugi urbani centri zemlje u ratu i nakon njega sveli manjinske populacije na nekoliko folklorističkih procenata.

Lakše je pisati o Alhambri nego o Tuzli. Alhambra je svačija, ponajmanje pripada ljudima iz Granade. A Tuzla je jednom bila samo moja. Ili sam, kao tuzlanski gimnazijalac, umislio da je moja.

Da bih opisao tu, moju Tuzlu, moram zaobići gradsku maskotu kozu, koja mekeće iz poslovice – „Cijela Tuzla jednu kozu muzla“.

Moram posegnuti za istorijom fudbala. Za Atletiko iz Madrida je drugom polovinom sedamdesetih igrao dugokosi i brkati Argentinac Ruben Ajala. Na gimnazijskom igralištu u Tuzli lopta je znala da sedne na volej. Onaj koji ne bi odoleo, pogrešno procenivši ugao pod kojim će zahvatiti fudbalku, pratio bi začuđenim očima kako ona preko gola i zaštitne žičane ograde u visokom luku pada u betonsko korito reke Jale.

Ajala u Jalu

Svi momčići iz obe ekipe bi uglas povikali: Ajalaaa! U prevodu bi to značilo – marš po loptu u Jalu.

Pred kraj školske godine, za toplih letnjih dana, to bi bio najmanji problem. Izuješ se, začepiš nos i siđeš ka trulozelenim baricama koje ostaju iza skoro usahle Jale. Na stopala bi se zalepile masne naslage koje su svedočile o socijalističkom industrijskom napretku čiji je otpad završavao u Jali.

S jeseni bi Jala znala nadoći i poprimiti karakter ozbiljne reke. Tada bi se u lov za fudbalkom moralo potrčati još dok je bila u vazduhu, sprint je morao biti nemilosrdan, jer je krivac imao strčati do vode i zagaziti u nju pre nego što ona odnese loptu negde prema Lukavcu.

Gimnazija u Tuzli

Gimnazija u Tuzli

Bilo je to vreme kada je svaki tuzlanski gimnazijalac kojem je fizičko predavao Gajo, bio ponosan na činjenicu da je pod istim koševima jednom trčkarao Mirza Delibašić zvani Kinđe. Jer je Gajo znao nekima od nas reći da su smotani, a da se kod Kinđeta odmah videlo da će postati as.

U to vreme ste mogli da čujete od ostarelog profesora Đermanova priču o sedam svetskih čuda Matematičke jednačine su, barem u meni, izazivale strast rođenog lovca na rešenje zagonetki. Bile su magične kao poezija.  Voleo sam svoju gimnaziju iako je imala nemilosrdne, visoke kriterijume. To je bila škola u kojoj sam kao temu maturskog rada mogao izabrati antiratne poruke u Remarkovoj književnosti.

Tuzla s kraja sedamdesetih

Izlazilo se na Teleks, rukometno igralište nadomak pravoslavne crkve koje bi za letnjih meseci bilo pretvarano u diskoteku na otvorenom: "Black Betty”, "We Will Rock You” i „How Deep Is Your Love". Ponekad se izlazilo i u Stelekt ili Omladinski. U Tuzlanskoj Pivnici bančili smo svojim prvim punim kriglama.

Moderna Tuzla

Moderna Tuzla

Na tuzlanskoj pijaci švercer mi je podvalio prve bofl farmerke marke Doringo. Devojka koja je sedela ispred mene u klupi prezivala se kao najbolje levo krilo tuzlanske Slobode svih vremena – Šećerbegović. Na stadionu Tušanj trčali smo za ocene svoja dva kruga po atletskoj stazi. Na kraju smo bili mladi, srećni i sa dušom u nosu. Jedna od najranijih uspomena: Još nisam pošao u osnovnu školu. Sa majkom sam pred bolnicom na Gradini. Sestra nam maše sa prozora na nekom od viših spratova. Ona ima žuticu pa joj se ne smemo približiti. Nisam tada mogao znati da će žena, čijih sam se skuta držao, dok smo mahali sestri, moja majka, svoje poslednje reči izugovoriti baš u toj bolnici.

Sve mi ovo prolazi kroz glavu kada se, kao sada, ponovo nađem u Tuzli.

Zvanična Tuzla

Moja privatna Tuzla i ona iz turističkih vodiča dodiruju se u opštim činjenicama o gradu. Neolitski koreni prve naseobine govore o jednom od najstarijih evroskih mesta koje je homo sapiens izabrao za svoje stanište. Keramička posuda u kojoj se slana voda kuvala da bi se dobila so, pokazuje zašto su skoro sva istorijska imena grada povezana sa natrijum-hloridom.  Malo znamo o predslovenskom i ranom slovenskom periodu. Tek u hronikama Konstantina Porfirogenita grad se pojavljuje kao Salines, a gospodar je raški knez Časlav. Kulin Ban nije imao previše sluha za izvore slane vode i naslage soli pod gradom u oblasti koja se zvala Soli, pa je monopol za trgovinu u svojoj čuvenoj Povelji dodelio – Dubrovčanima. Ovakva neoliberalna politika nije mogla doprineti razvoju. Tek kada su Turci  drugom polovinom XV. veka osvojili Tuzlu i dali joj današnje ime – tuz na turskom znači so – počelo je plansko dobijanje soli. Na početku je to bilo 13 tona godišnje da bi 1875. bila zabeležila proizvodnja od 640 tona. Austrijska okupacija je značila i industrijalizaciju. Godine 1917. je tuzlanska Solana proizvodila oko 44 000 tona soli.

Eksploatacija se nastavila u svim narednim državama. To je imalo cenu. Četiri godine sam, silazeći sa autobusa na Kajmak-stanicu odmah ispod pravoslavne crkve, skoro svaki dan prolazio kraj močvarnog područja iz kojeg je virio krov stare kuće. Sleganje zemljišta zbog vađenja soli ispod grada je poprimilo razmere urbicida. To područje je do danas potonulo 17 metara. Nestajala je stara gradska supstanca, severno i južno od tog područja nicali su neboderi.

Bosansko parče Panonskog mora

2003. je gradska vlast od nevolje napravila šansu. Na mestu gde je zemlja progutala pola gradskog centra nastalo je slano jezero sa uređenim kupalištima – Panonska jezera. Po ovome je Tuzla jedinstvena u Evropi – ona ima svoje majušno more u srcu grada. Navala gostiju je zagarantovana.

Kupalište u Tuzli

Kupalište u Tuzli

Odmah do kupališta, na terenu koji tone, nalazi se drvena džamija iz druge polovine XVI veka – Džindijska džamija. Sa drvenom munarom i krovom na četiri vode ona je autentični bosanski odgovor na uvoznu orijentalnu arhitekturu. Kao da je Meša Selimović dervišku tekiju Ahmeda Nurudina zamislio gledajući ovu džamiju. Ako bih birao između nje, Čaršijske i obnovljene Poljske džamije onda bi titula misice među tuzlanskim džamijama sigurno pripala ovoj drvenoj lepotici. Nedavno sam je opet dobro zagledao. „To je sagradio Ibrahim-paša, 1524“, dobaciovao je za mnom prosedi čuvar parkinga. Ne znam da li on stvarno veruje u taj pogrešni podatak, ali nije on kriv. Na Balkanu je istorija uvek ples na ivici glasine.

Minaret se preko glava kupača i jezera došaptava sa zvonicima pravoslavne Crkve Uspenja Presvete Bogorodice iz 1882. i Katoličkog kulturnog centra "Sv.Franjo", upravo sagrađenog na mestu nekadašnje katoličke crkve koja je bila žrtva sleganja terena.

Nema više „Partizanke"

Oni koji su skloni kultivisanoj nostalgiji, otići će na ćevape u „Limenku“ naspram jezera. Pet ćevapa u velikoj lepinji se nekada zvala „Partizanka“, a sada na karti stoji „Ljiljanka“. Oni skloniji lokalnom ukusu reći će da su ćevapi kod Zlaje na Slatini bolji. Ja odlazim do Limenke jer je ona mesto moje mladelačke gladi.

Pivopije će svakako pronaći sebe u tuzlanskoj Pivnici. Tuzlansko pivo nikada nije izašlo iz lokal-patriotskog kruga. Tuzlaci su ga pili više iz inata, jer je jednako prosečno sarajevsko pivo, tretirano kao bolje, što je Tuzlake nerviralo kao i ukupni sarajevski „glavnogradski“ narativ. Ali u tuzlanskoj pivnici možete dobiti vrhunsko točeno, nefiltrirano pivo, propraćeno svim vrstama roštiljskog mesa, a ponekad i muzikom uživo.

Ako ste za još poneko finije mesto, onda je Snack bar sa baštom hotela Tuzla sigurno dobar izbor. A vrhunski gastronomski užitak doneće vam, uz odgovarajuću cenu, restoran „Zlatnik“. Jedino tamo sam na jelovniku pronašao krušku spremljenu kao tufahiju.

Ljubitelji narodnjačkog retro treša iz sedamdesetih i osamdesetih će nadomak teniskih igrališta ili kako Tuzlaci kažu „pod Banjom", odmah ispod Zlatnika, pronaći restoran sa odličnom kuhinjom i senzacionalno lošim narodnjačkim bendovima – Sezam. Sudeći po tome šta mladi ljudi slušaju, suburbano zapomaganje i sve verzije turbofolka su trijumfovale i ovde, kao i na drugim mestima bivše Jugoslavije. Gde li su sada članovi lokalnog legendarnog benda Terusi koje su pre pola veka kao heroje slavili po povratku sa Beogradske gitarijade? Da vide u šta se izmetnu nekada tvrdi grad radničkog roka.

Našminkana stara dama

Ono što je ostalo od starog centra pruređeno je i doterano. Nestala je zgrada stare opštine, i nju je počela gutati zemlja pa su je srušili. Ali je ostao lepi trg sa fontanom, čaršijska česma ispred džamije i aščinica pred njom. U blizini sam davno kupovao „Varteksov“  Levis i svraćao na kafu u vremenu kada u naš život još nije ušao kapućino.

Poslastičarnica Korzo

Poslastičarnica Korzo

Nema više poslastičarnice „Korzo“ koja je bila na nakadašnjem gradskom korzu. Dogurala je do pre neku godinu i tiho preminula u dubokoj starosti. Još imam fotografije iz srećnijih dana, kada je to bila prva stvar koju bih uradio kada dođem u grad – nekoliko stepenica do terase „Korza", urmašica i boza.

Možda je Tuzla posebna jer u njoj jedva da ima građevina starijih od jednog veka. U utrobi zemlje nalazi se već jedan progutani grad. Kažu da se početkom milenijuma, nakon prestanka nekontrolisane eksploatacije soli ispod grada i upumpavanja tehničke vode u šupljine, zemljište smirilo. Tako je ono što je ostalo od potonulih carstava, osmanskog, austrougarskog i jugoslovenskog, moglo biti donekle obnovljeno i doterano.

Nešto je ostalo skoro isto kao pre. Toksičnost vazduha u zimskim mesecima zna premašiti zagađenost svih gradova Evrope pa i sveta.

Rane koje dišu

Ovaj put neću o predratnim godinama kada sam radio kao urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Pamtim sva lica prijatelja za stolom u pozorišnom bifeu neki dan pre mog konačnog odlaska iz grada. Sada znam ono što pre 27 godina nisam znao – ti ljudi se u istom sastavu više nikada neće okupiti za stolom.

Kapija

Kapija

Nisam hteo ovaj put ni o ratu. Ali hoću da spomenem da nisam ravnodušan prema mestu koje se zove Kapija. Tu je neki divljak sa Ozrena granatom ubio 71 osobu, mahom mlade ljude koji su izašli u obližnje kafiće. Bio je 25. Maj 1995. Za to još niko nije otišao na robiju. A trebalo je. Jer je jedan srpski oficir pravosnažno osuđen. Ali je na slobodi, u Beogradu. Na Kapiji je u tekstu urezanom u spomen na pogibiju mladih ljudi kao krivac imenovan „srpski fašistički agresor“. Mnogo bi bolje bilo da on dobije ime i prezime.

Kao što još ni dana nije odrobijao zločinac koji je 15. maja 1992. nakon napada na kolonu srpskih rezervista koja se povlačila iz Tuzle, „overavao“ bespomoćne srpske ranjenike hicem u glavu. Jednog su optužili, pa pustili.

Znači, rane ovog grada još uvek dišu.

Nisam hteo ni o ekonomiji koja je podelila sudbinu svih radničkih gradova bivše Jugoslavije. Deindustrijalizacija. Ali je pod zemljom ostalo još uvek dovoljno uglja, kvarca i soli.

Šta je meni Tuzla?

Učim da živim sa svim tim. Ipak je lako voleti Tuzlu, koja je, neka se i to zna, jedina ostala „mešana zona“ sa jasnom bošnjačkom većinom, ali sa skoro trećinom „ostalih“, dok su drugi  urbani centri zemlje na ovaj ili onaj način u poslednje tri decenije sveli manjinske populacije na nekoliko procenata, na bezazleni, folkloristički nivo. Ovo je grad koji još uvek ima ateističko groblje, na kojem najčešće zajedno počivaju supružnici različitih konfesija. Čaršije koje na severoistoku Bosne okružuju svoj prirodni centar često ogovaraju „crvenu Tuzlu“. U tome ima i palanačke zavisti i ideološke zadrtosti.

Tuzla noću

Tuzla noću

Naravno, mogao bih početi da nabrajam znamenite Tuzlake, poput slikara Ismeta Mujezinovića ili prvog bosanskohercegovačkog akademskog slikara Đorša Mihailovića, da govorim o Međunarodnoj galeriji portreta. Mogao bih da se setim svih onih ljudi rođenih ovde – ozloglašenih ili omiljenih – od Lepe Brene do Biljane Plavšić ili braće Andrić koji su sedamdesetih predvodili ustašku terorističku grupu koja je upala u Jugoslaviju, ali i Titovog generala koji ih je lovio – Franje Herljevića. Tu si i braća Nojgebauer, Norbert i Valter, talentovani umetnici nemačkog porekla koji su ostavili trag u svetu stripa i filma. Tu je i pesnik Uskufi iz 17. veka. On poziva inovernu braću u svoju veru uz ove stihove:

Otac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.
Jer ćemo se paski klati?​

Možda je Tuzla drukčija  zato što je naprosto radnički grad koji je apsorbovao tehničku inteligenciju i radništvo iz cele Austrougarske i potom Jugoslavije. To je grad u kojem gradonačelnik gandijevski propoveda toleranciju kao najviši stepen  moći.  A u srcu grada može se pročitati: „Građani Tuzle obnoviše Soni trg 2004.godine,sa vjerom da je ljubav izvor nastanka i vječitog trajanja svijeta.“

Ovde se, bez obzira na sve prisutniju sarajevsku akcentualnu dominaciju, na ulici još uvek čuje jezik kojim je pisana knjiga „Derviš i smrt“. Mešin jezik. Moj jezik.

I uvek kada svratim u Tuzlu, uronim u njega kao u toplu, slanu vodu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM