Tursko-američke razmirice

Turska neće skoro dostići nivo zapadnih država i to iz dva razloga – prvo jer interno još nije zrela da se suoči sa mračnim poglavljem istorije Osmanlijskog carstva i drugo jer je zgodna lopta u rukama zapadnih populista.

To što spoljnopoltički odbor američkog kongresa sada zahteva da Turska mora da prizna da je tokom Prvog svetskog rata nad Jermenima izvršen genocid, što su već ranije od Turske tražili i evropski parlament – donosi glasove birača. Već godinama pogoršana turska politika prema Kurdima i surovost vojnih sukoba sa separatističkom PKK koja se već 23 godine bori za nezavisnu državu Kurda - samo produžava listu teških optužbi kao što su kršenje i nepoštovanje ljudskih i osnovnih demokratskih prava.

To što je sopljnopoltički odbor Kongresa prihvatio rezoluciju o genocidu sigurni je znak da će ona biti prihvaćena i u predstvničkom domu. Za godinu dana SAD biraju novog predsednika – demokrate žele da se reše Buša i pritom računaju i na glasove snažnog jermenskog lobija. Rezolucija je prihvaćena uprkos tome što su Buš i Kondoliza Rajs upozoravali da je Turska, kao direktan sused Irana, Iraka i Sirije - važan partner u borbi protiv terorzima.

Momenat za donošenje ove rezolucije nije mogao biti gori. Kasnije, kada se bude rešio sukob u Iraku i kada se donekle smiri situacija na Bliskom istoku – mogao bi da se prokrči put za suočavanje Turske sa svojom prošlošću.

Mustafa Kemal Ataturk koji je u okviru svojih reformi zemlju okrenuo zapadu i kojeg nacionalisti i islamistički fanatici žestoko napadaju – nije tokom 15 godina na funkciji predsednika ni jednom bio u inostranstvu. Ipak je uspeo da sklopi mir sa svim ratnim neprijteljima Grčkom, Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom –– jer su evropki državnici i njihovi pregovarači bivajući svesni značaja Turske i njene okoline koja je sklona krizama – lično dolazili u Tursku.

Rezolucije o genocidu su možda opravdane – medjutim kao pledoajei za mirovnu politiku prema Turskoj – siguruno nisu pogodne.