Tragedija u Lamanšu je evropska sramota | Evropa | DW | 26.11.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Tragedija u Lamanšu je evropska sramota

U pokušaju da gumenim čamcem pređu Lamanš iz Francuske ka Velikoj Britaniji, u sredu uveče utopilo se 27 ljudi. Mnogo je krivaca za tu tragediju, ukazuje novinarka DW Barbara Vezel.

Teško da se može izmeriti stepen očaja ljudi koji se u hladno novembarsko veče ukrcaju u gumeni čamac, koji nije namenjen za morske vode i krenu ka britanskoj obali. Posebno kada majka mora da ubedi svoju decu da putovanje nije opasno i da će uskoro bezbedno da stignu na cilj. A kada putovanje krene po zlu, kao ove srede (24.11), onda političari prolivaju krokodilske suze. Boris Džonson i Emanuel Makron zvuče tobož pogođeno i obećavaju da će nekako zaustaviti smrtonosna putovanja.

„Zašto ih Francuska nije zadržala?“ To se dan kasnije upitao jedan britanski visokotiražni list. London prstom upire u suseda i potpuno ignoriše sopstvenu odgovornost. Međutim, Velika Britanija je od Bregzita sama odgovorna za svoje granice, a to je mnogo teže nego što je propaganda navela građane da poveruju. Nema više prava na pomoć Francuske i Belgije, a izgubljeno je i pravo da se migranti tamo vraćaju.

Velika Britanija između „kooperacije i provokacije“

Stroga ministarka unutrašnjih poslova Priti Patel naložila je britanskoj obalskoj straži da male čamce na Lamanšu vrati u francusuke vode. Oni su međutim odbili da sprovede tu naredbu koja je za migrante opasna po život, što im svakako služi na čast. A vlada još narodu prodaje bajke da izbeglice žele da smeste negde eksteritorijalno, na primer u Albaniju. Tirana je to odmah odbila. Tu fantaziju je doduše predlagala i Evropska unija.

Sada se pak Boris Džonson kune da će prevrnuti svaki kamen da krijumčarima stane u kraj. Samo što su to, kao što je u njegovom slučaju često slučaj, samo prazne tlapnje. Krijumčari su na kontinentu i on bi morao, ako zaista želi da nešto da postigne, da sarađuje sa susedima. Francuski predsednik se spravom žali da se Britanci kolebaju između „kooperacije i provokacije“. Ne možete započeti detinji gerilski rat zbog ribe, a istovremeno od Pariza zahtevati saradnju baziranu na poverenju.

Barbara Vezel, DW

Barbara Vezel, DW

I konačno, izbeglice žele u Veliku Britaniju jer tamo imaju rodbinu. Ili očekuju početak novog, boljeg života – zbog engleskog jezika i tamošnje velike međunarodne emigrantske zajednice. Ali, vladi u Londonu je cilj na nulta stopa prijema izbeglica. Skoro da više uopšte ne postoje legalni putevi da se u tu zemlju dođe. Ratne izbeglice i politički disidenti azil treba da traže na nekom drugom mestu – Velika Britanija je podigla pokretne mostove.

Izbeglice se čvrsto drže svog plana

Francuska vlada se pak ili okreće glavu ili sprovodi policijske akcije. Tako je prošle nedelje ponovo uklonjen jedan kamp na obali kod Gran Sinta. Izbeglice su pokupile svoje šatore i preselile se nekoliko dina dalje. Ali, najveći broj njih se čvrsto drži svog plana: dokopati se Velike Britanije na bilo koji način. Francuski graničari su tokom ove godine sprečili hiljade pokušaja prelaska Lamanša, ali s druge strane ne osećaju obavezu da ljude koji po svaku cenu žele dalje zadržavaju u Francuskoj.

Pritom šanse da se dobije azil ili zaštita u Francuskoj uopšte nisu loše. Međutim, u glavama mnogih čvrsto je usađen mit o obećanoj zemlji – Velikoj Britaniji. Možda bi francuska vlada trebalo da sarađuje s lokalnim humanitarnim organizacijama na edukaciji izbeglica o opasnostima prelaska Lamanša i da sve o tome objavljuje na društvenim mrežama.

Niko ne želi izbeglice neposredno pred izbore

Ako pak ostanu, to bi značilo da bi Pariz morao dodatno da primi još par hiljada ljudi, zbrine ih, proveri njihove zahteve za azil i možda ih vrati u njihove domovine – za šta se zna da je komplikovano. Zato se oko toga niko ne lomi, posebno ne pred izbore. Mnogi razmišljaju ovako: ako oni Francusku vide kao tranzitnu zemlju, pa neka tako i bude.

Brza hapšenja nekih krijumčara pokazuju da policija dobro poznaje tu scenu. Zato i jesu neophodni i policija i pravosuđe kako bi se stalo na kraj nesavesnim trgovcima ljudima.

Večno zakazivanje Evropske unije

Na kraju, iza smrti ljudi u Lamanšu, isto kao i svih 1.500 utopljenika ove godine u Sredozemnom moru, stoji i to što je Evropska unija zakazala. Pojedine zemlje-članice sprečavaju svaku vrstu razumnog prijema i mehanizma raspodele. Istovremeno se zbog sveopšteg političkog klizanja udesno granice sve više militarizuju i zatvaraju. Zato su tragedije poput ove koja se dogodila u sredu neminovne.

Tu možemo da ubrojimo i ljude koji su umrli u poljskim šumama – njihova smrt se prihvata jer birači navodno žele čvrstu odbranu od izbeglica. Formulacije koje su se u Evropskom parlamentu mogle čuti tokom najnovije debate o izbegličkoj krizi na granici Belorusije i Poljske, pokazuju da su se vremena u Evropskoj uniji preokrenula. Sada se govori samo o „hibridnim pretnjama i ratu“, a ljudi koji se smrzavaju u poljskim šumama tu skoro i da ne igraju nikakvu ulogu. S tačke gledišta humanosti, ta nova izbeglička politika Evropske unije je jednostavno sramotna.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu