„Tradicionalno praktikovanje religije nije politički islam“ | Evropa | DW | 04.11.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Sloboda veroispovesti

„Tradicionalno praktikovanje religije nije politički islam“

Otkako je grad Keln započeo dvogodišnji projekat kako bi muslimanskim zajednicama omogućio da preko zvučnika pozivaju na molitvu, došlo je do žestoke javne debate. O tome piše stručnjak za pravo i islam Matijas Roe.

Minaret centralna džamija Ditib u Kelnu

Minaret centralna džamija Ditib u Kelnu

Odakle uzbuđenje oko javnog poziva mujezina na molitvu u Kelnu? Da li je neka ekstremistička muslimanska džamijska zajednica podnela zahtev da se poziv na ritualnu molitvu prenosi preko zvučnika? Nije.

Očigledno bez konkretnog povoda, ljudi na čelu Kelna odlučili su da ukažu na to da, prema važećem nemačkom zakonu, postoji mogućnost takvog poziva na glavnu molitvu u petak popodne u trajanju od pet minuta. Burna rasprava koja je usledila malo govori o trenutnoj pravnoj situaciji, ali tim više o osetljivosti ove teme, nesporazumima, dezinformacijama i ofanzivnom samopozicioniranju.

-pročitajte još: Šta je to šerijat, bauk ili garancija spasa?

Zakoni u Nemačkoj

Muslimanski poziv na molitvu preko zvučnika, spada u okvire slobode veroispovesti sadržane u Osnovnom zakonu Nemačke (čl. 4 GG). Kao i sa svim drugim osnovnim pravima, u svakom pojedinačnom slučaju se mora odmeriti da li postoji nešto značajnije zbog čega se to pravo u konkretnom slučaju može zanemariti.

Takvi kontra-razlozi u ovom slučaju mogu proizaći prvenstveno iz Odeljka 3 Saveznog zakona o zaštiti od izvora štetnih uticaja (između ostalog i buke, prim. ur.) u kojem se kaže da se moraju izbeći opasnosti ili značajne smetnje za širu javnost ili komšiluk. Uzgred, to važi i za crkvena zvona.

Demonstracije desnih populista u Kelnu 2007. protiv izgradnje džamije

Demonstracije desnih populista u Kelnu 2007. protiv izgradnje džamije

Na ustavnom nivou, ovde se može pozvati i na „negativnu versku slobodu“ koja štiti od preteranog suočavanja s religijom u javnom prostoru. Svakako bi bilo isključeno da se preko zvučnika na molitvu poziva noću, a u zavisnosti od jačine zvuka, takođe i neposredno pored osetljivih objekata kao što su bolnice.

Ali ovde se ne radi o tome. Kratak poziv na molitvu koji nije preterano glasan, a u sred radnog dana, biće dozvoljen u većini slučajeva. Naravno, svaki pojedinačni slučaj bi morao da se ispita posebno. U mnogim nemačkim gradovima već je uspostavljena odgovarajuća praksa, a da pritom nije došlo do sukoba vrednih pomena.

Ali šta bi trebalo reći o kontraargumentima iznetim u javnoj debati?

1.„Za razliku od poziva mujezina na molitvu preko zvučnika, crkvena zvona su deo kulturnog nasleđa zemlje.“

Do sada je to svakako tačno, ali nije pravno relevantno.

Pravo sekularne pravne države je dinamično i reaguje na promenjene činjenice. Kada u zemlji postoji milionsko muslimansko stanovništvo, prosto je normalno da i ono postavi versku infrastrukturu i tako postane javno vidljivo i – čujno.

2. „Za razliku od crkvenih zvona, mujezinov javni poziv na molitvu širi ekskluzivnu versku poruku.“

To je delimično tačno.

Značenje liturgijskih zvona mnogima je razumljivo i bez reči. Crkvena zvona u podne koja se i danas čuju, nekada su se zvala „turska zvona“ i od 15. veka zvone u znak pobede u borbi protiv „turske pretnje“. Za razliku od današnjeg vremena, tada je to bila realna politička opasnost – zbog napredovanja Osmanskog carstva.

Zlatni polumesec na minaretu centralne džamije u Kelnu

Zlatni polumesec na minaretu centralne džamije u Kelnu

Osim toga, poklič „Alahu akbar“ se često grubo pogrešno prevodi. Ispravno je „Bog je veliki“. Za ljubitelje arapske gramatike: „Akbar“ ovde nije komparativ („Bog je veći“ – od čega to, u strogo monoteističkoj religiji?) A sigurno nije ni superlativ („Bog je najveći“).

To da većina religija polaže pravo na istinu je nespektakularna činjenica koju dele i sa mnogim nereligioznim ili antireligijskim pogledima na svet.

3. „Većina stanovništva je protiv javnog poziva na molitvu.“

To jeste možda tako, ali je pravno nebitno.

Demokratske većine mogu da odlučuju o mnogo čemu, ali ne mogu da oduzmu osnovna prava manjinama. Pravna država ima zadatak zaštite manjina, pa stoga ne dozvoljava odluke većine o ograničenjima osnovnih prava manjina.

Nezavisno od toga, većina džamijskih zajednica se odriče javnog poziva na molitvu u pretežno nemuslimanskom okruženju, jer tamo gubi smisao. U današnje vreme aplikacija za molitvu podseća na blagovremeni odlazak u džamiju. To je sasvim valjan argument, o kojem, međutim, mogu suditi samo pogođeni.

Vernici na molitvi u centralnoj džamiji u Kelnu

Vernici na molitvi u centralnoj džamiji u Kelnu

Međutim, takođe treba priznati da prisustvo u javnom prostoru signalizira simboličko učešće u životu društva u celini. Ništa drugačije nije bilo ni sa izgradnjom prvih reprezentativnih sinagoga u centrima nemačkih gradova u vreme buržoaske emancipacije Jevreja. Zapanjujuće je koliko neki argumenti upereni protiv poziva mujezina na molitvu liče na ondašnje argumente protiv izgradnje sinagoga.

4. „Dozvoljavjući da mujezin javno poziva na molitvu, država se ‚udvara' predstavnicima 'političkog islama'.“

Ovaj „argument“ se trenutno često čuje i u konkretnom kontekstu je polemičan i na kraju neprijateljski prema pravnoj državi.

Nesporno je da postoje značajni problemi s muslimanskim verskim ekstremizmom, kao i sa mnogim drugim ekstremizmima, posebno desničarskim radikalizmom u starom i novom ruhu, i protivustavnim neprijateljstvom prema muslimanima. Takvi problemi proizilaze iz verski zasnovanog prava da se vlada (odnosno da se preuzme vlast, prim. ur), što je suprotno vladavini zakona.

Međutim, nijedna takva organizacija nije podnela odgovarajući zahtev – da se poziv na moltivu prenosi preko zvučnika.

Čisto tradicionalno praktikovanje religije, bilo kroz odevanje ili običaje u ishrani, bilo kroz određene rituale, nikako nije „politički islam“ u smislu gore opisanog problema. Neosnovana tvrdnja da se država udvara „političkom islamu“ pokazuje da je u javnoj debati taj izraz izgubio sve konture i da se ponekad koristi kao čista denuncijacija.

Prof. dr Matijas Roe

Prof. dr Matijas Roe

S tim povezana generalna sumnja bez konkretnih problematičnih zahteva da se poziv na molitvu prenosi preko zvučnika – jeste direktna perverzija vladavine prava. Prema takvom načinu razmišljanja, preduslov za poštovanje zakona je odricanje od pozicija zaštićenih osnovnim pravima – što je apsurdno.

Hitno je potrebno zalagati se za miran suživot uz uzajamno poštovanje, zajedno sa velikom većinom muslimanskog stanovništva. A ekstremističkim marginama u svim delovima društva trebalo bi jasno pokazati gde su granice – tako funkcioniše vladavina prava.

Preporučljivo je ne preterivati – hiperventilacija nije zdrava.

Prof. dr Matijas Roe studirao je pravo i islamske nauke u Tibingenu i Damasku, profesor je na FAU Erlangen-Nirnberg i osnivač tamošnjeg Erlangenskog centra za islam i pravo u Evropi, član je upravnog odbora Društva za arapsko i islamsko pravo, autor brojnih publikacija o islamskom pravu i islamu u Evropi.

Ovaj tekst prvobitno je objavljen na Quantara.de, internet-portalu Dojče vela za dijalog sa islamskim svetom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu